Публикације

ЕТИКА МЕДИЈА – ИЗМЕЂУ ЛИЧНЕ, ПРОФЕСИОНАЛНЕ И ДРУШТВЕНЕ ОДГОВОРНОСТИ

/in /by

Етичка одговорност медија је огромна, можда многоструко већа од других јавних институција с обзиром да је њихов домет директан и истински глобалан. Медији спознају реалност и презентују је, при чему најчешће питање може бити у којој мери ту исту реалност деконструишу, а потом остварену слику репрезентују на начин и у складу са нечијим очекивањима. У овом смислу, рад полази од претпоставке да је етика медија појавни облик примењене етике и покушава да покаже важност демократског друштвеног миљеа у постизању високог нивоа њихове етичности. Предуслов позитивних промена једним делом свакако лежи у еволуцији свести политичких и економских моћника који морају ревидирати свој однос према механизмима функционисања и ефектима деловања медија. Међутим, позитиван и стимулативан амбијент није сам по себи довољан у остварењу овог циља. Без јасне партиципације медијских радника, власника или менаџера медија, професионалних удружења и активног ангажовања критичке и проактивне јавности не може се обезбедити квалитетно, етично и одговорно деловање медија.

ТАРЗАН И ЏЕЈМС БОНД

/in /by

Овај текст, уз прегледне табеле и детаљне синеастичке натукнице, таксативно и медијски исцрпно из хит филма у филм приказује читав арсенал побожне етичности којом еманирају Тарзан и његова животна другарица, као и обимну поп културну трајекторију псеудомачистичког односа Џејмса Бонда према његовим партнеркама на великом екрану у задњих 48 година, стављајући га у социо-политички контекст времена у коме је овај „Брит агит проп“ акциони крими серијал настајао и ставља га у контраст са филмским симболом мита беле доминације Африком – Тарзаном, посве друкчијим и на личном плану неупоредиво сретнијим „папучић“ херојем економске кризе 30-их година, као незаобилазном, врло интригантном предмету проучавања како мултимедијалних и етичких, тако и самих женских студија. 

ЕСТЕТИКА, КОМУНИКАЦИЈА И ТЕОРИЈЕ РЕЦЕПЦИЈЕ

/in /by

Текст се бави анализом теорија рецепције, односно естетиком комуникације у студијама уметности и медија. Направљена је разлика између реалистичких, антиреалистичких и продуктивистичких теорија рецепције, односно разлика између есенцијалистичко-онтолошких и релативистичко-конструкционистичких теорија. Анализирани су теоретски системи који третирају уметничка дела као средство комуникације као што су когнитивна естетика (Ернст Гомбрич), херменеутика (Ханс Роберт Јаус), аналитичка естетика (Нелсон Гудман), теорија отвореног уметничког дела (Умберто Еко), феноменологија (Морис Мерло Понти), структурализам и постструктурализам (Ролан Барт), као и савремене, интердисциплинарне теорије гледања и визуелне културе (Џонатан Крери, Норман Брајсон, Мартин Џеј). 

КУДА СТРЕМИ ЕВРОПСКА МЕДИЈСКА ПОЛИТИКА

/in , /by

Европа је део света карактеристичан по деценијском настојању држава да уобличе јединствену политику у разним областима, па и у медијској. Заједничка политика стварана је пре свега из жеље за конституисањем јединственог медијског простора и разменом информација преко државних граница. Та намера није одмах била остварива, али су неки други принципи и вредности у погледу остваривања људских права, слободног протока информација, медијског плурализма, подршке објективним и независним медијима, сарадње и размене садржаја, стално били присутни у међународним оквирима и учвршћивали заједничке погледе на та питања. Данас се може констатовати да је медијска политика у Европи веома чврсто заснована, упркос тешкоћама и разликама. Зато је занимљиво којим путем она данас иде и којим циљевима стреми. Да ли постоји опасност да технолошко – комерцијални интереси надвладају потребе за објективним и квалитетним информисањем и осталим садржајима или Европа има механизме да, не одричући се иновација, каналише њихово дејство за добробит људи и очување цивилизацијских вредности?

ОБРАЗОВАЊЕ ЗА МЕДИЈЕ У НОВОМ ТЕХНОЛОШКОМ ДОБУ – ПРОМЕНА ДИСКУРСА

/in , /by

Медији више нису „огледала друштва“ него постају конструктори друштвене стварности и произвођачи свести. Ново технолошко доба даје јак подстицај овој трансформацији, маргинализујући још више суштину и сазнајну вредност поруке, а наглашавајући технолошке аспекте, сензацију новог, спектакл форме и дизајна, који постају сами себи сврха. Када се томе дода већ уочена засићеност информацијама и све тежа селекција садржаја, образовање за коришћење медија и њихово одржавање на друштвено прихватљивом и конструктивном нивоу, постаје све важнија тема. При томе појмови „медијско образовање“ и „образовање за медије“ осцилирају у ономе што подразумевају, наизменично се приближавајући и удаљавајући по значењу. Овај рад настоји да утврди еволуцију идеје о корелацији деловања медија и образовног процеса, у којој се уочавају бар два приступа: могућност да се уз помоћ медија повећа ниво знања и потреба стицања вештина да би се руковало дигитализованим медијима и искористили сви њихови потенцијали.

МЕДИЈСКИ ТРЕНДОВИ И КРЕИРАЊЕ СВИЈЕСТИ

/in , /by

Медијски текстови и РТВ прилози утичу на наш свакодневни живот и начин како разумијевамо себе и друге. Међутим, медији су, ипак, само посредници. Они су одраз широке друштвене свијести, односа у друштву, цивилизацијских и културолошких достигнућа сваке нације, односно њене одређене временске фазе. Постоји снажна испреплетеност пошиљалаца и прималаца поруке коју детерминише социјално окружење. Теоретски комуникацијски аспект у медијима је врло осјетљиво питање, омеђано бројним друштвеним, политичким и културолошким афинитетима, тако да перцепција медијског извјештавања и поимања вјеродостојности остаје поље погодно за истраживања у складу са различитим друштвеним околностима, али и са развојем нових технологија које мијењају до сада устаљена поимања улоге медија и медијског професионализма. Задње деценије долази и до крупних промјена када су у питању традиционални медији, који у утрци за тржишним удјелом одбацују такозвано дубинско извјештавање и доминантно његују фактографске форме. Истраживање анализом садржаја медија које је презентовано у раду потврђује ове индиције и трендове. 

РАДИО РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ, ДРУШТВЕНА УЛОГА – ТРЕНДОВИ, ДИЛЕМЕ, ИЗАЗОВИ

/in , /by

Програм јавне радио-станице требало би да одговара најширим потребама друштва, односно његових слушалаца. Структура програма требало би да, програмским садржајима, задовољава захтјеве највећег броја друштвених група и појединаца. Значајна друштвена улога трендова, дилема и изазова јавног сервиса неоспорна је, али различити сегменти програма нису најчешће довољно заступљени у понуђеној схеми. Утицај садржаја пренесеног говорним путем често је снажнији него утицај садржаја пренесеног писаним путем. На будућност јавног сервиса утицај има и технологија и „друштво“, односно слушаоци, који на пријемнику траже одређени програмски садржај. Кључне предности електронских медија, у односу на штампане, обично се односе на информативне програме који су бржи, доступнији у свако доба, на сваком мјесту. У том смислу радио нема премца, посебно када је у стању да, осим чињеница, понуди и оствари утисак присуства или учешћа у догађају (живи преноси). У програмима би требало да се све више преплићу документарни, информативни, образовно васпитни, драмско-умјетнички, музички и забавни елементи. Зато јавни РТВ сервис треба да буде сервис који задовољава комуникационе потребе свих грађана и који је истовремено под њиховом контролом.

МЕЈКОВЕР ТЕЛЕВИЗИЈА И МИТ О ЛЕПОТИ

/in /by

Претпоставка је да медији, захваљујући својој улози комуникатора културних вредности и идеја, утичу и на дефинисање идеала женске лепоте. Процеси медијске репрезентације кључни су у конструисању културних „норми“ лепоте женског тела, а ка потрошњи оријентисано друштво у достигнућима естетске хирургије препознаје начине демократизације и приближавања овом идеалу. Будући мешавина ових мотива, мејковер ТВ емисије су пример медијског садржаја на основу чије анализе се покушавају открити значења и механизми потврђивања савременог мита о лепоти, идеје коју је предложила Наоми Волф. Ове емисије могу се посматрати и као својеврсни медијски ритуал, који иницира у мит и легитимише његову друштвену улогу. Емисија “Моје ново ја”, емитована на Првој телевизији, предмет је кратке анализе чији кључни моменти откривају стална места у медијској репрезентацији актуелног модела женске лепоте, последице које тај модел производи и друштвених односа моћи, на које одржавање мита о лепоти указује.

ДЕКОНСТРУКЦИЈА СТЕРЕОТИПА У АНИМИРАНОЈ СЕРИЈИ SOUTH PARK

/in /by

Овај рад има неколико равни. Први део, о појмовној апаратури, разматра статус стереотипа, значење и значај деконструкције стереотипа у друштву. Други део садржи анализу ликова, садржаја и начина примене деконструкцијских модела у анимираној серији South Park (али и евентуалних изостављања стереотипа из коришћеног деконструкцијског модела или приказивања/потврђивања стереотипа), истицање предмета истраживања, проблематизовање улоге деконструкције стереотипа у контексту постсоцијалистичког друштва и разматрање могућности диспозитивних промена. Трећи део садржи интерпретацију – примену теорије и представљање резултата истраживања са дебатом о етичким проблемима при коришћењу деконструкције стереотипа и предлогом за њихово коришћење. У првом делу преузимам појмовну апаратуру из две студије. Једна се тиче студија медија, а друга етике медија. Појам деконструкције се овде појављује у оном облику како је успостављена код филозофа и теоретичара Жака Дериде (Jacques Derrida). У анализи садржаја испитујем који су стереотипи најзаступљенији у анимираној серији South Park и на који начин је извршена деконструкција наратива. Такође, проблематизујем улогу ове серије у односу на локални контекст, термине емитовања и старосну ограниченост гледалаца којима је “дозвољено“ да гледају садржај емисије, те и трансгресивну вредност, односно могућност интервенције оваквог садржинског оквира. У последњем делу ће бити заступљена интерпретативна метода путем два теоријска оквира – Теорије деконструкције и Теорије сексуалности и потврђивање тезе о нужности деконструкције у медијским садржајима у локалном контексту.