Публикације

IGRA ILI NIŠTA

/in , /by

Polazeći od pretpostavke da je igra u savremenoj kulturi ozbiljno ugrožena, nameće se neophodnost prevrednovanja ideje o igri kao nezaobilaznoj vrednosti kulture. Edgar Moren pokazuje da se savremena tehno – ekonomska civilizacija temelji na „reduktivnom shvatanju” čoveka. Homo sapiens i homo faber apsolutno dominiraju, međusobno se „određuju i nadodređuju”. Iz pojma „homo” isključeno je sve što je demens – san, strast, mit – i što je ludens – igra, uživanje, zabava i što je što je „homo amatro”, čovek sposoban da voli. Činjenica je da se u igri može reprodukovati cela duhovna sadržina sveta uverljivo govori da je igra temeljna vrednost kulture.

ФИЛМСКА КУЛТУРА И РУСКА ЕСТЕТИКА ЕКРАНИЗАЦИЈЕ

/in /by

У раду се истражују могућности руске естетике екранизације у покушају одређивања природе филма као уметности и медија, као и њена повезаност са појмом филмске културе. Иако је однос филма и књижевности рано уочен као питање од великог не само теоријског него и културног значаја, овде се запажа повезаност традиције руске естетике екранизације са специфичним схватањем појма филмске културе присутним у контексту руске и совјетске културе двадесетог века.

КАКО СТВОРИТИ САВРШЕНУ ЛЕПОТИЦУ У УМЕТНОСТИ И У СТВАРНОСТИ?

/in /by

Иако историја не открива диктат лепоте какав данас намеће индустрија лепоте, појам лепог, барем у домену ликовних уметности није био далеко од реализације и од данас понуђених стандарда. Телесна лепота је била схватана као одраз вишег савршенства, али је била тражена у природи, и од ње је потицала. Селекцијом најлепшег из разних природних модела, она је редукована на заједнички именитељ, на средину. Природа је била модел, водич, али несавршена, и вешти мајстор је могао да је поправи, и њену савршенију слику реализује у уметности. И данас се у индустрији лепоте негују и исти идеал и исте стратегије које знамо из старије праксе, с тим што је у употребу ушла компјутерски обрађена слика. Концепт идеалне лепоте се није променио. Медији јесу, а развој технологије је омогућио и отеловљење прочишћене природе и откривања процеса њеног превазилажења пред нашим очима, уводећи артифицијелност у стварни простор и време, као у реклами за кампању пропагирања природне лепоте компаније Dove која илуструје древни процес студије селекције и идеализације у уметности. Но, није само уметност, односно уметничка теорија, била средиште занимања и предлагања савршених модела. Оне су, чини се, биле јасан одраз друштвених тенденција, односно занимања аристократске средине у којој су се постављала питања и предлагале могућности превазилажења природних недостатака у жена, али и мушкараца, као у делу Анђела Фиренцуоле, О лепоти жена, из 1541. године. Овај рад представља само један од приступа темама које отвара култура лепоте.

УМЕТНИЧКО ОБРАЗОВАЊЕ – НЕИЗОСТАВАН ДЕО САВРЕМЕНОГ КУРИКУЛУМА

/in , /by

У савременом друштву деца расту окружена визуелним сензацијама. Ученици због тога позитивно реагују чим имају могућност да уче кроз или путем визуелних уметности. Како је уметност есенцијални део људског искуства, ученици би у оквиру обавезног школовања требало да се што више и квалитетније баве уметношћу и проучавају је, како би открили како човек може да комуницира не само речима, већ и путем музике, плеса, драме и ликовне уметности. У раду приказујемо схватања савремених теоретичара о томе какве предности има визуелна уметност у образовању деце и младих и на које начине уметничко васпитање утиче на хармонијски развој личности. Крајем двадесетог века у многим развијеним државама десиле су се промене у схватању улоге и функције васпитања и образовања из области визуелних уметности у обавезном школовању, те су почеле да се доносе нове стратегије о обавезном школовању уопште, а посебно о васпитању и образовању из области уметности.

КУЛТУРА КАО РАЗБИБРИГА

/in , /by

Рад критички разматра утицај доминантних модела знања, личности и образовања на друштвени став према култури и њеној заступљености у образовању и васпитању. Поједностављени психолошки модели који су тренутно доминантни у образовању виде знање као линеарно проширење меморије, дечији развој као моделовање према улози одраслог, а људско биће као хомо-фабер, когнитивно биће без емоција и мотива. Резултати истраживања ефеката образовања, вршњачких вредности и положаја деце и младих у образовном систему показују јасну потребу за реформом образовања. Услови су повећање партиципације деце, повећање фонда часова за слободне активности, уметничке и креативне активности и омогућавање да се култура усваја кроз стварање активног, директног, личног контакта са њеним продуктима.

ВРЕДНОСТИ ОБРАЗОВАЊА И УМЕТНОСТ

/in , /by

У тексту се вредносна оријентација образовања разматра уз помоћ историјске аналогије између свођења образовања на „techne” у софистичком покрету у античкој Грчкој и захтева актуелне реформе образовања. Поставља се питање о томе да ли данас уметност може да буде носилац вредности према којима се оријентише образовање. Веза уметности и образовања се посматра у три облика: као уметност у образовању, образовање за уметност и уметничко образовање.

FILM KAO FILOZOFIJA

/in /by

U članku se preispituje stav o filmu kao mediju filozofije. U suvremenoj literaturi postavlja se pitanje može li film dati originalan filozofski doprinos ili je krajnji doseg filma ilustrirati filozofski problem. Tvrdim da na to pitanje ne možemo odgovoriti neovisno o perspektivi gledatelja i znanju kojim on raspolaže.

СВЕТ И ИСТИНА КЊИЖЕВНОСТИ: КАМИЈЕВ НАГОВОР НА ПОМИРЕЊЕ

/in /by

Чланак настоји да Камијеву визију „исправљеног стварања”, с једне стране, мотивационо ситуира у књижевноидеолошке контроверзе његовог доба, а с друге, укаже на њено теоријско оправдање и естетско поткрепљење ослањајући се на, систематски неуобличене али бројне и експлицитне, рефлексије аутора о статусу књижевности и улози уметничке праксе. Закључује се да је наизглед колебљива Камијева позиција производ свесне одлуке – и њеног спровођења – да је превасходни задатак уметника да, у противставу према превратничким доктринама спасоносног решења, својом бунтовном најавом обзирног препорода у име правде и лепоте, разумева и стваралачки сведочи противречја властитог времена и заговара њихово, можда и недогледно, помирење.

ДОН ДЕЛИЛО: НА ТАЛАСУ РАЗУМЕВАЊА

/in /by

Рад разматра проблем спознаје истине у романима Дона ДеЛила и покушава да покаже да се у делима овог аутора до истине никада не долази посредством чињеница, историјских докумената и прича, већ да се истина указује на необјашњив, мистичан начин док су ликови у стању екстазе. Истина се најчешће спознаје колективно, када се чини да широке масе људи повезује невидљива сила која им изненада омогућава приступ пољу знања, а продужена рука ове невидљиве силе су медији који имају моћ да ДеЛилове јунаке доведу у стање слично религијском трансу. Рад ће покушати да дефинише и улогу уметника и уметничке продукције, који имају кључну улогу у померању граница спознаје истине у ДеЛиловом стваралаштву.

ДЕФИНИСАЊЕ ПОЈМА УМЕТНОСТИ

/in /by

Рад се бави проблемом одређења појма уметности са посебним освртом на решења која нуде савремене теорије уметности. Постоје два супротстављена приступа када се говори о уметности и статусу уметничког дела. Први, у духу есенцијалистичке теорије, покушава да пронађе неко суштинско својство уметности, а за које сматра да је независно од друштвеног или историјског утицаја. Постојање таквог есенцијалног својства би уметничким делима дало универзалну и ванвремену трансисторијску и транскултуралну вредност. Други приступ креће од претпоставке да је статус уметничког дела увек ствар конвенције, а не есенције. Ово схватање одбацује перцептивни и феноменолошки приступ, истичући цео низ контекстуалних услова – друштвених, културалних и институционалних – без којих није могуће говорити о статусу уметничког дела.