Публикације

ПОП-АРТ

/in , /by

ЕСТЕТИКА, КОМУНИКАЦИЈА И ТЕОРИЈЕ РЕЦЕПЦИЈЕ

/in /by

Текст се бави анализом теорија рецепције, односно естетиком комуникације у студијама уметности и медија. Направљена је разлика између реалистичких, антиреалистичких и продуктивистичких теорија рецепције, односно разлика између есенцијалистичко-онтолошких и релативистичко-конструкционистичких теорија. Анализирани су теоретски системи који третирају уметничка дела као средство комуникације као што су когнитивна естетика (Ернст Гомбрич), херменеутика (Ханс Роберт Јаус), аналитичка естетика (Нелсон Гудман), теорија отвореног уметничког дела (Умберто Еко), феноменологија (Морис Мерло Понти), структурализам и постструктурализам (Ролан Барт), као и савремене, интердисциплинарне теорије гледања и визуелне културе (Џонатан Крери, Норман Брајсон, Мартин Џеј). 

УМЕТНОСТ И ФИЛОЗОФИЈА

/in /by

ЧИТАЊЕ АМБАСАДОРА: ФУНДАМЕНТАЛНИ НАРЦИЗАМ, ПОНИШТЕЊЕ СУБЈЕКТА И ЈОШ ЈЕДНА СКИЦА ЗА АУТОДЕСТРУКТИВНУ ФУНКЦИЈУ ПОГЛЕДА

/in /by

Овај текст настао је у контексту прелиминарних истраживања аутора на терену анализе слике, у којем функција погледа има пресудан значај у операцији “поништења субјекта” посматрања. Текст полази од познатих теоријских и историјско-уметничких тумачења слике Амбасадори, којом Ханс Холбајн Млађи, у првој половини шеснаестог века, супротставља не само оптичку, нелинеарну перспективу доминантној централној геометријској перспективи, него и једног геометријског (праволинијског, straight) субјекта другачијем субјекту: оптичком, екс-центричном, скопичком. Намера текста је да, и пет векова касније, још једном пробуди статичног, фиксираног и фокусираног посматрача (симптома и главног протагонисту исто тако статичне, фиксиране и фокусиране културе погледа) у циљу заузимања радикално другачије позиције посматрања. Зашто? Зато што се измештањем Холбајновог посматрача из позиције statusa quo (децентрирањем његовог погледа, оптичким померањем из удобности фиксиране тачке опажања, као и његовим физичким померањем) тако децентрализованом, “ексцентричном” посматрачу нуди прилика да се још једном, и сваки пут изнова, активно укључи у историјска померања ка другачијој култури погледа. Овде се под другачијом културом погледа подразумева она култура због које, константним прекорачењем граница некултуре погледа, имамо разлога да верујемо у могућност другачијег света, другачијег поимања света слике и другачијег поимања слике света – другачијег од оног у којем, попут заробљеника, жели да нас задржи конзервативна, атавистичка, самодовољна, патријархална и “патриотска” култура једног окорело централистичког, тврдоглаво фронталног и неприкосновено правоверног (“straight”) погледа на свет.