Tag Archive for: глобализација

Образовање данас представља један од највећих светских проблема. Због тога што циљеви самог друштва јесу често у конфликту, могуће је уочити различите исходе образовног процеса. Образовање данас има за задатак обезбедити свеобухватан поглед на друштво и његове циљеве, у времену када медији постају све доминантији фактор социјализације. Да би образовање било ефектно и примерено тренутку, оно мора стати у одбрану идеје опште културе. Све противречности савременог друштва у образовању се сажимају, преклапају и преламају, док значај медија у стварању социјалног идентитета постаје неумољиво превалентан. Образовање и даље јесте генератор промена, но оно не може обезбедити прогресивне промене само својим постојањем, нарочито уколико жестину коју медији имају не прилагоди сопственим прерогативима, и стави медије у функцију реализације васпитно-образовних императива. У постмодерном добу умреженог друштва и добу научно-технолошке револуције, која представља основу за глобалну економију, образовање и знање као такво постају кључни фактор који обезбеђује друштвену покретљивост и развој глобалног друштва.

Основни проблемски оквир предложеног рада одређен је уочавањем крупних промена у односу између усмености и писмености у савременом информатичком друштву и огромног трансформационог уплива који те промене имају у глобализујућим друштвеним покретима. Релацију усменост/писменост третирамо као актуелно и живо питање данашњег света, модерне науке и савременог мишљења. Усменост и писменост схватамо у ширем смислу као комплексне појаве, књижевно-језичке и културне, нарочито у савременом добу у којем језик, комуникација и информација добијају пресудни значај у друштвеној динамици. Важно је истаћи да се не успоставља оштра граница међу усменим и писаним текстовима, већ се они разликују само по степену своје усмености/литерарности. Наиме, ако је ова тема некада била предмет проучавања пре свега књижевности, лингвистике и фолклористике, она данас постаје главно подручје интересовања и антропологије, културологије, филозофије, социологије, теорије медија, психологије, економије и политикологије, те се може означити и препознати као парадигматски оквир савременог хуманистичког мишљења, као део “linguistic turna“ изведеног у хуманистичким и друштвеним наукама од шездесетих година XX века. Опозиција усменог и писменог интерферира с низом других појмовних опозиција: анонимно/колективно – индивидуално; традиционално – модерно; рурално – урбано; масовно – елитно; популарно/пучко – учено; народно – уметничко/вештачко; звуковно – визуелно. С друге стране, и сâм однос према језику се мења. Тако, нпр., интертекст у електронској комуникацији функционише као нов облик усмености. Границе између усмености и писмености се све више бришу.

У раду се разматра питање урбаног развоја, односно економског раста градова, из угла развоја културе и тржишта креативности. С тим у вези, чланак разматра различите приступе и дефиниције креативности, модела и концепата креативних градова, посебно из угла урбаног и просторног планирања. Сучељени су амерички и европски континентални концепт развоја креативности градова. Главнина рада односи се на анализу законских и подзаконских аката и регулатива које, нарочито у пракси, онемогућавају усвајање, афирмацију и примену концепта креативних градова у Србији. Аутор овај проблем посматра у сфери јавне политике – као континуитет диспута у јавној политици једне земље у транзицији – колизиони однос у сфери јавног и приватног интереса и разрешење види у партнерству ова два сектора.