ПОРЕЂЕЊЕ БУДИСТИЧКОГ ПОИМАЊА НЕСТАЛНОСТИ СВЕТА У ЈАПАНСКОМ ДЕЛУ ХОЂОКИ И СХВАТАЊА ПРОЛАЗНОСТИ У СТАРОЈ СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ

Тема текста: Шта је то средњи век: из перспективе дијалога Истока и Запада

Аутор текста: Далибор Кличковић

Проблем пролазности, или несталности, тематско-мотивски веома је заступљен како у средњовековној јапанској, тако и у старој српској књижевности приближно истог раздобља. Иако се оне готово по свему разликују, обема књижевностима заједничке су метафизичка брига за човеково биће у свету и склоност ка успостављању присног односа према трансценденталноме. Овом својом онтолошком радозналошћу, а мање формалним сличностима, „квалификују” се ове две традиције за упоредно проучавање. Из истог разлога сматрамо да су једна другој међусобно ближе него што су то данашњој књижевности матичних земаља, те да довођењем у заједничку дијалошку раван стичемо јаснију слику о њиховој вредности, за себе и у односу на наше време. Пролазност у њима не јавља се тек као жал за животом, већ се људска коначност беспоштедно разоткрива и увек изнова наглашава. Референтна тачка тумачења те коначности у оба случаја налази се ван конвенционалног и антропоцентричног система вредности. Одсуство такве упоришне тачке човека модерног доба довело је до избегавања непосредног суочавања с питањем могућности утемељења егзистенције у временском току. У овом раду показаћемо, полазећи од универзалности ове теме, како су различите метафизичке перспективе јапанске религије, поглавито будизма, и, с друге стране, исихастичке праксе православне цркве, условиле различито, а опет узајамно упоредиво и сродно, искуство несталности људског бивствовања у свету.