Резултати претраге

У савременом друштву деца расту окружена визуелним сензацијама. Ученици због тога позитивно реагују чим имају могућност да уче кроз или путем визуелних уметности. Како је уметност есенцијални део људског искуства, ученици би у оквиру обавезног школовања требало да се што више и квалитетније баве уметношћу и проучавају је, како би открили како човек може да комуницира не само речима, већ и путем музике, плеса, драме и ликовне уметности. У раду приказујемо схватања савремених теоретичара о томе какве предности има визуелна уметност у образовању деце и младих и на које начине уметничко васпитање утиче на хармонијски развој личности. Крајем двадесетог века у многим развијеним државама десиле су се промене у схватању улоге и функције васпитања и образовања из области визуелних уметности у обавезном школовању, те су почеле да се доносе нове стратегије о обавезном школовању уопште, а посебно о васпитању и образовању из области уметности.

У тексту се вредносна оријентација образовања разматра уз помоћ историјске аналогије између свођења образовања на „techne” у софистичком покрету у античкој Грчкој и захтева актуелне реформе образовања. Поставља се питање о томе да ли данас уметност може да буде носилац вредности према којима се оријентише образовање. Веза уметности и образовања се посматра у три облика: као уметност у образовању, образовање за уметност и уметничко образовање.

Увођење темпоралности – ограниченог трајања, покрета, промене – фундаментално мења начин функционисања уметничког дела: трајност, непроменљивост, „вечност”, више нису његова подразумевајућа обележја; уметничко дело није нужно предмет, већ и одређена активност, процес, искуство. Уметнички рад преузима логику флуида: његова материјална компонента, као што је облик, величина, формат, постаје променљива, a начин функционисања флуидан. Ова промена се не може посматрати независно од техничке репродукције, пре свега, филма који по први пут уводи покрет у, до тада, статичну, непроменљиву слику. Преко филма и покретне слике темпоралност се шири и на друге области визуелних истраживања, а ефекат тога је појава низа нових уметничких пракси: на почетку 20. века у оквиру авангарди, преко неоавангардних појава до савремене уметности у којој овакав начин функционисања постаје доминантан.

У раду се разматра веза између друштвене теорије односно критичке социологије и филозофије и ангажованих филмова француског редитеља и истакнутог представника новог таласа (La Nouvelle Vague) Жан-Лик Годара. Уз кратки осврт на његове филмове „Две три ствари које знам о њој”, „Викенд” и „Кинескиња” – сва три филма снимљена су исте 1967. године – скренута је пажња на могућности „заједничког наступа” социологије и социјалне филозофије и филмске уметности.

Овај рад анализира једну од важнијих дискусија југословенске теорије филма, коју су водили Душан Стојановић и Хрвоје Турковић, кључне личности београдске и загребачке филмологије. Рад има за циљ да сагледа нека теоријска питања покренута током дискусије, како у синхронијском контексту (периоду успона семиотике средином седамдесетих година 20. века), тако и у савременом теоријском окружењу, нарочито путем успоредбе са сличним проблемима који су од средине деведесетих решавани у покрету „посттеорије” или у когнитивистичком приступу филму. Иако се одбацују Турковићеве примедбе о Стојановићевој неутемељеној еклектичности, у раду се критикују Стојановићеве тезе о филму као језику, те идеја двоструке артикулације у филму. Читава дискусија посматра се као југословенски допринос критичком приступу „Великој Теорији” пре „посттеоретичара”.