Резултати претраге

Овај рад се бави тиме како гледаоци разумеју играни филм. Да бисмо боље разумели како се овај процес одвија, упоредили смо знање о реалном свету и знање које гледалац стиче праћењем филмске фикције. За то нам је послужио рад П. Ф. Стросона, који претпоставља да основу људског знања представљају материјални објекти и особе. Такође, употребили смо и развили појам ситуационог модела, који гледаоци користе да повежу различите објекте у мреже и тако створе хијерархију која је лакша за процесуирање. У немој комедији, у визуелним геговима, могу се наћи примери када гледалац доживљава потпуну промену просторно-временске мреже у врло кратком периоду. Објекти мењају своје значење, чак и облик, приморавајући гледаоца на потпуну промену параметара које користи да би разумео дијегетски свет. Овај напор је такође и могућност за гледаоца да спозна неке од вољних и невољних процеса који се одвијају овом приликом, што даје оваквим филмским формама значајно место због рефлексивних потенцијала које су у стању да развију.

Намера овог текста је да на примеру научнофантастичне серије „Звездане стазе” укаже на непролазност оних дилема медицинске етике које и савременост поставља пред нас. Закључује се да нови научнотехнолошки изазови, које ће несумњиво донети будућност, не мењају основну структуру биоетичких питања и, стога, ни потенцијалне одговоре који се уопште могу артикулисати и кохерентно заступати.

У прилогу се разматра улога коју мисаони експерименти имају у филозофији, такође и могућност њиховог приказивања у филмовима. Мисаони експерименти могу продуктивно повезати филозофију и филмски медијум. Након што је укратко скицирана типологија оних експеримената који су погодни за филмску интерпретацију (пре свега оних који тематизују проблеме брисања разлике између стварности и привида, проблеме личног идентитета и етичке парадоксије), на примеру три филма (Вртоглавица, Матрикс, Нема земље за старце) приказује се конкретна реализација мисаоних експеримената филмским средствима. На крају прилога се тематизује хеуристички и дидактички значај филмова за филозофију управо преко приказа мисаоних експеримената.

Рад је фокусиран на питање стручности као централне теме професијског фолклора у домену културе у Србији. Полазиште јесте данас водећа парадигма у културној политици да се култура у ширем смислу развија кроз деловање установа културе, те Дандесове одреднице фолклора и Џонсових опажања о професијском фолклору. У раду је посебна пажња посвећена стручним испитима, формалној верификацији стручности приправника у заводима за заштиту споменика културе, али и кораку у развијању професијског фолклора. Из корпуса професијског фолклора издвојена су два „мита” – „мит” о некадашњим стручњацима и „мит” о „злим” заводима као огледала прошлости и садашњости установа културе. Ови митови су, на крају, третирани као рефлексија положаја културе у савременој Србији.