Натраг на претрагу

Резултати претраге

2116
pdf
124 / 2009 - Зоран Јевтовић

ПРИВИДИ ПЛУРАЛИЗМА У ГЛОБАЛНИМ МАСМЕДИЈСКИМ ПЕЋИНАМА

Ако је у античком полису Платона бринуло то што се грађани самодовољно ослањају на сопствена уверења о врлинама, не трагајући за знањем, данашњег житеља глобалног псеудополиса опчињавају симулиране информације, слике и уверења која незамисливим бујањем креирају друштвену свест. У сенци масмедијских пећина уочавају се обриси трансформисане демократије, која је све изложенија силовитим налетима мегакорпоративних интереса, доминантних геополитичких утицаја, културног детерминизма и редефинисаног верског фундаментализма. Усамљеном појединцу на “агори” све је теже да формира и сачува сопствено мишљење, идеје и вредности, јер набусита, осиона и конфекцијски униформисана армија технолошки перфектних комуникационих алатки, производећи заглушујући хук бајке о равноправности, миру и мултикултурализму, прикрива све чешће сукобе култура и цивилизација. Програмски типизираном друштву као да недостаје потреба за унутрашњим критичким преиспитивањем, јер живећи усред плиме долазећих и одлазећих комуникационих порука, визија новог поретка се “спинује”. Инфопростор је покривен глобалном мрежом информација и података, док чин размене симболичких садржаја од човека преузимају машине! Уместо ренесансе идеја нуди се ренесанса технологија, коју вешти управљачи глобалним кормилом користе за усмеравање Светске барке ка хридинама нечега што би се могло назвати псеудополисом. Слобода изражавања медија је кисеоник отвореног, јавног комуницирања, стуб демократских гра|евина, али проблем је у чињеници што чувари информационих капија и даље стражаре, овога пута пред “сајбер” просторима. Историја је показала да се у сличним процесима увек знају имена губитника, док се за оним другима увек дуже трага и мање зна.

2117
pdf
131 / 2011 - Нада Торлак

ПРЕЋУТКИВАЊЕ, ОПСТРУКЦИЈА, МАРГИНАЛИЗАЦИЈА

Од почетка 20. века демографска је чињеница да је број жена у односу на број мушкараца у константном порасту, а резултат тог процеса је да жене већ дуже чине више од половине становништва. Истина је и да су оне у минулим временима оствариле значајан помак (квантитативан и квалитатаиван) у области права, а у 20. веку и равноправан положај са мушкарцима. Ипак, идеја и њена реализација, формално и стварно право, и данас су у раскораку. Тако је жена и у 21. веку, без обзира на декларисана права, јасан потенцијал, образовање и способност делања, често маргинализована, док се њено право на рад опструира, како на политичком, економском или културном плану тако и при сваколиком другом експертском деловању. У најбољем случају, наше друштво у транзицији, оптерећено стереотипима, традиционализмом и патријархалним односима, њена постигнућа прећуткује. Статистички подаци јасно показују да жена још увек нема тамо где се стварно одлучује, а за исти посао су мање плаћене него мушкарци, али тј. их зато има много више него мушкараца у невладиним организацијама, које најчешће подразумевају више волонтерског, неплаћеног и мање утицајног рада. За 106 година свог постојања, Универзитет у Београду је имао само једну ректорку, а по подацима Савезног завода за статистику из 2006. године, од укупног броја наставника Београдског универзитета само 30 одсто су жене. Нешто боља ситуација је у установама културе: жене су обично директорке библиотека, школа, вртића, музеја или центара за социјални рад. Али, на пример, од 19 позоришта у Београду, само њих шест је поверило жени лидерску позицију.

2119
pdf
131 / 2011 - Мира Видаковић и Весна Шћепановић

ПРЕПРЕКЕ НА ПУТУ ЖЕНСКОГ ЕКСПЕРТСКОГ ДЕЛОВАЊА У КУЛТУРИ

И поред значајног учешћа жена у областима друштва, науке, културе, економије, постоји велики несклад између друштвене улоге и стварног друштвеног положаја жене. Резолуције и анализе стално указују на чињеницу да жене одустају од јавне активности и од одлучивања, тако да се њихова улога свела на присутну друштвену групу. Чак и културни сектор, који се обично посматра као ’феминизирана’ област друштвеног деловања, карактерише ниска заступљеност жена на водећим позицијама. Институције културе, са својим либералним погледом на свет и егалитаристичким карактером, упошљавају велики проценат женске радне снаге и због тога имају оптималне услове за еманципацију и напредовање жена. Међутим, студије показују да су жене недовољно заступљене у водећим институцијама, како културе, тако и политике, економије и других друштвених области. Културолошке, политичке и структуралне препреке су кроз векове спутавале настојања да се опште прихвати стварна способност жене као лидера. Овај рад управо покушава да анализира препреке због којих оне не успевају да дођу на водеће положаје у институцијама свог експертског деловања.