Резултати претраге

Међу најпопуларнијим програмским форматима на телевизијама са националном фреквенцијом налазе се „ријалити“ програми. Док је највећи број ријалитија прављен по лиценци, најгледанија комерцијална телевизија у Србији, „Пинк“, понудила је публици у земљи и региону свој ријалити под називом „Двор“. Иако се у Србији ријалити програми приказују од 2005, контроверзне реакције јавности и медијског регулаторног тела кулминирале су приликом приказивања „Двора“. Циљ овог рада јесте да истражи због чега је „Двор“ изазвао највише реакције публике, штампаних медија, као и медијских стручњака и независног регулаторног тела, када је у програму дошло до физичког насиља међу учесницима и експлицитног говора мржње. Општа хипотеза јесте да је на велику гледаност „Двора“ утицала заступљеност тог програма у шеми матичне ТВ куће (више од 10 сати дневно), као и чињеница да су о дешавањима и учесницима у ријалитију врло опширно извештавале дневне новине и магазини.

Пре појаве радија и телевизије, илустрована штампа је била основно медијско средство преношења информација и забаве. Насловне стране су повезане с наративним садржајем у часопису, али и у вези са афинитетима читалачке публике. Као део масовне културе, илустрована штампа је пратила популарно, излазећи у сусрет захтевима читалаца, али је представљала и „пропагирано“, тиме што је била одраз државне политике, актуелних друштвених питања и у великој мери инструментализована. Основни принцип фотографија примењиваних у фотожурнализму је документарност, прецизна и аутентична белешка стварности. Међутим, одређени податак увек ће се преносити у корелацији са потребама наручиоца, уређивачке политике или ширег друштвено-политичког контекста. Циљ овог рада је да једно заокружено временско и политичко раздобље представи кроз теме, које је пратила и фотографски репродуковала илустрована штампа.

У овом краћем излагању биће речи о процесу преструктурисања канонâ класичне, академске музеологије, који истичу изложбену (излагачку) функцију музеја, у савремене стандарде музеологије којима се истиче интерпретативна и комуникативна улога музеја, а музеј приказује у светлу спектакла, чијим се средствима и облицима могу “оживети” музејске творевине. Ово обухвата могућност и начин примене најразличитијих културних, уметничких и образовних иницијатива и акција, у виду анимационих пројеката, инсценација, те смештања сценско-уметничких догађаја у традиционални простор музеја и галерија, који данас постају средиште културних збивања и својеврсни комуникациони медијуми. То подразумева сагледавање нове концепције представљачких и извођачких уметности, њихово присуство у другачијем контексту, изван устаљеног, интеракцију с музејским збиркама, рецепцију ових уметности, али и њихову медијаторску улогу на релацији човек – артефакт.