Резултати претраге

Дигитализација националне баштине представља сложен процес који захтева систематичност на свим нивоима одлучивања, као нужност за логичан и равномеран развој националног пројекта дигитализације. Ту систематичност би требало да обезбеди добра национална стратегија дигитализације. Да ли постоји нешто што може да инспирише на брже доношење оваквог документа и постоје ли препреке на том путу? Одговор ће бити потражен у досадашњим напорима уложеним у стратегију дигитализације у Србији, у препорукама Европске уније у овој области, међу примерима добре праксе у земљама у окружењу које имају неку врсту националног програма дигитализације, али и у полемикама о одрживости стратегије. Тренутно стање ствари у Србији потврђује да неорганизована и несистематска дигитализација и низање појединачних затворених пројеката, дугорочно не даје резултате који би се могли постићи јасном политиком и систематским приступом дигитализацији. С друге стране, доношење националне стратегије дигитализације личи на освајање добро утврђене тврђаве.

Проучавајући дигиталне медијске технологије и друштвенообразовне промене под њиховим утицајем код нас, испитивали смо и навике конзумената традиционалних наспрам дигиталних медија, као и кредибилитет online садржаја на које су конзументи упућени. Општи је закључак да се интернет као дигитална платформа најчешће користи на традиционалан (аналоган) начин, као канал једносмерне дистрибуције медијског садржаја, као и да се интерактивност своди на остављање коментара и углавном произвољних ставова читалаца. Иновативна употреба дигиталних технологија која пружа неограничене могућности – од изношења и сакупљања чињеница, преко повезивања са другим релевантним изворима и документима, затим отварања дебата и омогућавању партиципације читалаца у дефинисању друштвених проблема, њиховом аргументованом осветљавању из различитих углова, па до покретања на акцију у функцији решавања проблема – за већину и даље није интересантна. У овом раду такође указујемо на неопходност израде (дораде) истраживачких метода, типологија и техника које ће бити у стању да обухвате што већи број оних елемената нових медија, који их разликују од традиционалних медија.

Многи истраживачи савременог друштва сматрају да ће се у догледној будућности конвергенција развијати тако да ће све преносне мреже имати довољан капацитет да преносе све врсте порука – од података до видеа, у реалном времену и да ће избор уређаја на којем ће се одређени садржај пратити зависити од прилика и околности. Другим речима, да ће сви садржаји бити расположиви на свим врстама терминала. Вести ће моћи да се прате на личном рачунару, а са телевизијског пријемника да се шаљу е-маил поруке, док ће се банке података претраживати помоћу мобилних телефона. Истовремено, чини се да ће гледаоци све више тражити да сами креирају сопствени програм, сопствену програмску шему, као и то да жељене информације добијају у време које њима одговара. Сервиси „на захтев“ биће доминантни сервиси сутрашњице. Због свега наведеног аутори овог рада спроводе истраживање на популацији конзумената медијских садржаја, за сада у Војводини, као пилот истраживање, о томе колико су грађани упознати са процесом дигитализације.

Циљ овог рада је да проучи резултате и потенцијале културе за децу и омладину у Србији не би ли се створила јасна слика и критички резиме о тренутној заступљености културе и уметности у животима деце и омладине и креирале могуће стратегије за развијање културе за децу и омладину. Анализирана је тренутна ситуација у култури за децу и омладину кроз одговорности, стратегије, програме и активности државних институција, институција културе и цивилног сектора. Акценат је стављен на уметничко образовање, његову улогу и присутност у српском образовном систему.