VIDLJIVOSTI SLIKE

/in /by

Rad se bavi različitostima koje su prouzrokovane promenom pitanja slike u tradicionalnom gledištu unutar umetnosti XX veka i promenama koje su prouzrokovane prvo mehaničkom reprodukcijom, kasnije videom i digitalizacijom slike, kao poslednjim dešavanjem po pitanju slike. Unutar takvog odnosa se javljaju dva gledišta koja se međusobno dopunjuju. Jedno, koje je okrenuto ka pitanju slike kao opisivanju društvene datosti i drugo, okrenuto ka lingvističkoj paradigmi, koja je bila glavni pokretač dešavanja u vizuelnim umetnostima. Ovakvo stanje je prouzrokovalo nove pomake u umetnosti i nova posmatranja koja dovode do razmišljanja unutar same umetnosti. Pojavljuje se težnja da se istrajava u sređivanju empiričkih podataka i sagledavanju strukturne podloge koja upućuje umetnost ka novom, širem prostoru ideja, ka ideji koja traži proširivanje sadržaja i ka novim mogućnostima izražavanja (medijsko proširenje). To dovodi do uspostavljanja vizuelnog i jezičkog aspekta, uspostavljanja relacije između objavljenog objekta i rasvetljavanja unutrašnjeg mentalno/duhovnog procesa, što možemo da pratimo na primeru video radova umetnika Bila Viole.

EROTSKA FOTOGRAFIJA U DELIMA AVANGARDE

/in /by

Multidisciplinarnim pristupom analizira se kompleksnost ideološke i perceptivne produkcije erotske avangardne fotografije, pre svega dadaizma i nadrealizma. Identifikacija žene i njene erotičnosti u sistemu avangardne reprezentacije prati ideje o ženskom telu i odnosu žene naspram avangardne ideološke konstrukcije. Erotska fotografija u delima avangarde prvenstveno se ogleda u destrukciji dominantnih perceptivnih predstava, kao i u preispitivanju vizuelnih ideoloških formalnih i tematskih elemenata. Fotografski univerzum “epohe spavanja” sublimira erotizam kao konstitutivni element nadrealističkog pokreta. Halucinantna fantazija nadrealista, Nikole Vuča i Vana Bora, demaskira stvarnost tako što transfiguriše vizuelne kodove reflektujući nesvesna i seksualna ograničenja i provocirajući građanske moralne norme. Nadrealistička erotska fotografija počiva na modelu subverzivne seksualnosti u okvirima desadovskog sveta.

“OTAKU” SUBKULTURA

/in /by

Ovaj tekst istražuje otaku subkulturu, sve brojniju japansku grupu obožavalaca i (opsesivnih) kolekcionara mangi, anima i njihovih pratećih proizvoda, koji se međusobno oslovaljavaju sa “otaku”. Osnovna istraživačka pitanja na koje ovaj tekst želi da ponudi odgovor su: šta čini otaku subkulturu, koje je njeno mesto u savremenom japanskom društvu, odnosno da li je otaku kultura rezultat opšte transformacije japanskog društva i na koji način ga otaku transformiše, ali i na koji način otaku subkultura oslikava promene ljudskog ponašanja i komunikacije u postmodernom dobu uopšte?

КУЋА КАО ЕКРАН: ТРАНСФОРМАЦИЈЕ МЕДИЈСКЕ ФУНКЦИЈЕ У САВРЕМЕНОЈ АРХИТЕКТУРИ

/in /by

Уколико урбани простор посматрамо као текст, јасно је да град нуди много могућности за различита читања. Захваљујући глобалној економији и развоју технологије, изглед и употреба града на крају 20. века се значајно мењају. Нови друштвени односи засновани на економском и технолошком развоју, условили су појаву друштва спектакла, које постаје кључно одређење градског живота. У савременом граду слика постаје основно средство комуникације. Измењени идентитет савременог града успостављају правила глобалног правца урбане изградње, али и трансформисана медијска функција у савременој архитектури. Увођење нових медија у процес архитектонског обликовања објеката истискује традиционалну медијску функцију архитектуре. У овом процесу установили смо неколико појава: релативизацију или поништавање фасаде; фрагментацију или употребу дела фасаде као простора излагања; и доминацију или третман фасаде као доминантног обележја куће. На основу посматрања ових појава установили смо нову типолошку класификацију медијске функције фасаде у савременој архитектури: фасада као носач маркетиншког садржаја; урбани екрани; архитектура као скулптура; и архитектура као медијска инфрастуктура.

БИЛБОРД КАО СРЕДСТВО УРБАНОГ СПЕКТАКЛА

/in /by

Сложен однос града и спектакла, садејство иновативних технологија и савремених идеја (медијатектура), различити облици интерактивних урбаних екрана успостављају савремени град као експлицитну позорницу друштва спектакла. Билборд као простор који говори и једноставан облик хетерогене врсте спољашњих реклама, један је од најексплоатисанијих видова оглашавања у Србији. Поред детаљног приказа законске регулативе и историјског контекста, овај чланак има за циљ приказивање тренутне урбане сценографије у нас и подстицај за креирање складнијег окружења. Представљен је аргументован естетски вапај визуелног идентитета савремених градова, који поставља озбиљну дилему: да ли треба следити идеал града као центра знања, напретка и склада или хипермодерну идеју о вавилонској кули свеприсутних интерактивних екрана?