POSTIDENTITY AND THE AESTHETICS OF AFFECT IN THE WORK OF TANJA OSTOJIĆ

Tema rada je analiza savremenog umetničkog opusa Tanje Ostojić u odnosu na aspekte teorijskog rada Gilles Deleuzea i njegovo shvatanje identiteta. Rad Tanje Ostojić je istraživan u smislu veza koje ona uspostavlja sa različitim socio-kulturološkim pitanjima kao što su imigracija, problemi struktura vlasti u umetničkim i društvenim pojmovima, pol, kritike kapitalizma. Ostojićeva vešto upravlja tim, često spornim, idejama i stvara kompaktan umetnički izraz.

WIKIPEDIA I PROBLEM ELEKTRONSKE AGORE

Šezdesetih godina prošlog veka, kanadski teoretičar Marshall McLuhan tvrdio je da je “karakteritika svih medija da njihov sadržaj uvek predstavlja drugi medij”. Pola veka kasnije, u okviru medija “weba” dolazi do proliferacije virtuelnih toposa namenjenih produkciji sadržaja od strane većeg broja, uglavnom anomimnih, pro-zumenata. U okviru ove kratke analize, biće korišćen termin Howarda Rheingolda – “elektronske agore”, budući da taj termin precizno opisuje prvobitnu zamisao uloge Web 2.0 platformi; mesto diskusije i odlučivanja, podstaknuto jednakom slobodom prava glasa za svakoga. “Wikipedia” je primer takve platforme, projekat koji je trebalo da pokaže učinak mehanizma kolektivne inteligencije par exellence. Međutim, postavlja se pitanje da li stvaranjem tkiva efemernog teksta lišenog autorstva, diskusione arhive i kredibiliteta možemo smatrati ovaj projekat elektronskom agorom?

ZAVODLJIVOST VIZUELNOG – EROTICIZAM U POSTMODERNOJ FOTOGRAFIJI

Uloga fotografije kao umetničke forme i dokumentarnog medija dobro je poznata. Ono o čemu se sve do nedavno malo raspravljalo jeste retorička moć fotografije u smislu njene materijalne/označiteljske sposobnosti uspostavljanja značenja i prenošenja njegovog u vidu poruke. Iz takvog aspekta gledano, razumljivo je Bartovo zalaganje za razmatranje fotografije ne kao sredstva analoškog prikazivanja realnosti, već pre kao kodiranog sistema značenja. U skladu s tim, ovaj rad se prvenstveno zasniva na analizi i mogućoj interpretaciji vizuelnih značenjskih sistema koji nas okružuju, s posebnim fokusom na reprezentaciju tela i rodnih identiteta u okviru produkcije postmoderne modne fotografije.

FOTOGRAFIJA U “DRUŠTVU MREŽE”

Kao što se za otkriće fotografije smatra da je bilo jedan od prelomnih trenutaka za društvo XIX veka, tako se isto smatra i za otkriće interneta i razvoj digitalne tehnologije na prelazu iz XX u XXI vek. Često gledana kao tehničko pomagalo umetnicima ili naučnicima, u kulturi interneta, mobilnih telefona s fotoaparatima ili “ajpodovima”, fotografija je postala najmasovniji medij podložan konstantnim, gotovo neuhvatljivim transformacijama. Kada je umetnost u pitanju, nikada pre nismo bili suočeni s toliko različitih postupaka i pristupa u tretiranju ovog medija. S pojavom novih tipova kompjutera, skenera, štampača, digitalnih fotoaparata i interneta, s jedne strane olakšane su produkcija, distribucija i prezentacija fotografije, dok su, s druge strane, umetnici, kako internacionalne tako i domaće scene, dobili nova sredstva izražavanja i istraživanja. U ovom eseju pokušala sam da napravim osvrt na fotografiju u “društvu mreže” fokusirajući se na razmatranja Valtera Benjamina. Kada je u pitanju internacionalna umetnička scena, za primer sam uzela, između ostalih, radove Džefa Vola i Nensi Berson. Kao primer za situaciju u Srbiji poslužilo mi je nekoliko događaja pre i posle 2000. godine ( pokretanje prvih “web sajtova” i otvaranje galerija “Artget” i “Remont”).

ISTINA I/ILI IDENTITETI

“Osobite pjesme i poskočice”, za vreme života neobjavljenu zbirku Vuka Karadžića, i video rad Marine Abramović, Balkan Erotic Epic, deli vremenski jaz od gotovo dva veka. Odabrani primeri zasnivaju se na “isključivo” erotskim komponentama onoga što danas nazivamo paganskim običajima našeg naroda. Oni dekonstruišu tradiciju i pornografski se usredsređuju na jedan oblik njene pojavnosti. Sirovim izvlačenjem iz konteksta, sakupljen erotski materijal daje potpuno drugačiju sliku naše tradicije, ali i istorije, rasvetljavajući usput poimanje i odnos prema nagom ljudskom telu u posmatranim društveno-istorijskim okolnostima. Polazeći od teze da su ideološka upisivanja u nacionalnim istorijama najčitljivija upravo u elementima nasleđa koja je nastojala da cenzuriše u tom trenutku aktuelna kulturalna politika, preko primera ćemo diskurzivnom analizom ispitivati odnos Karadžića i Abramovićeve i objekta njihovih istraživanja, kako bismo detektovali uplive ideologije u konkretnim slučajevima. Tragovi u datim artefaktima poslužiće nam da rekonstruišemo deo složenog procesa u kome strukture vladajuće ideologije zapravo konstruišu nacionalni identitet.

ПОЧЕЦИ ПОПУЛАРНЕ КУЛТУРЕ

У тексту се бавим почецима европске популарне културе XV и XVI века, с нагласком на штампаном ликовном представљању. Предочени су позитивни аспекти масовног штампаног ширења и конзумирања уметности у најширим слојевима популације, слојевима који нису имали могућност да поседују уникатна и скупа уметничка дела. У тексту се бавим и аспектима пропагандне (зло)употребе популарне графике у политичке сврхе. Осврћем се на поновно откривање популарне културе крајем XVIII века широм Европе, с нагласком на српској популарној графици тог периода. Указујем на то да је моћ масовне културе изразито велика. Путем ње може да се манипулише масом, али она може да буде и средство помоћу којег се разоткривају слабости, лажност и лицемерје официјелне културе и естаблишмента. Масовна култура може и да нагна човека на дубље промишљање сопственог идентитета, личности, себе ван масе.

ЗЛОУПОТРЕБА ЖЕНА У ТЕЛЕВИЗИЈСКОМ И СПОЉНОМ ОГЛАШАВАЊУ

Овај рад обрађује актуелну и значајну тему тржишног комуницирања, и то онај аспект који се тиче огласа и оглашавања, посебно злоупотребе жена у том процесу. Жена је у огласима представљена на различите начине (стереотипно: супруга – мајка, домаћица или декоративно, као украсни предмет), често се акценат ставља само на поједине делове њеног тела, што можемо видети на сваком кораку, почевши од билборда до огласа у дневној и периодичној штампи, као и на телевизији. Тако се женско тело употребљава у најразличитије сврхе, а најешће без разлога, без икакве везе са производом: у огласима за пиво, аутомобилске гуме, аутомобиле. Кад оглашивачи немају бољи начин, али ни маште ни морала, своје производе најчешће продају уз слику лепог женског тела, иако ти исти производи нису намењени нежнијем полу.

KINO/FANTAZAM

Tekst ispituje odnos između filma, stvarnosti i kategorije primalnog fantazma. Dve centralne teze koje uspostavlja jesu (1) da, od kako je kinematografskog aparata, sama stvarnost funkcioniše kao neka vrsta “primalne scene” kina; (2) da sintagma “montaža kao kasapljenje” sažima elementarnu dinamiku “primalne scene” filmske montaže. Razvijajući ove dve teze, tekst razmatra primere uzete kako iz domena filmske prakse (stvaralaštvo Žan-Lik Godara i Dimitrija Kirsanofa), tako i iz domena avangardne umetnosti 20-ih i 30-ih godina prošlog veka (Maks Ernst, Marko Risti}, Ljubomir Micić, Koča Popović).

VIDLJIVOSTI SLIKE

Rad se bavi različitostima koje su prouzrokovane promenom pitanja slike u tradicionalnom gledištu unutar umetnosti XX veka i promenama koje su prouzrokovane prvo mehaničkom reprodukcijom, kasnije videom i digitalizacijom slike, kao poslednjim dešavanjem po pitanju slike. Unutar takvog odnosa se javljaju dva gledišta koja se međusobno dopunjuju. Jedno, koje je okrenuto ka pitanju slike kao opisivanju društvene datosti i drugo, okrenuto ka lingvističkoj paradigmi, koja je bila glavni pokretač dešavanja u vizuelnim umetnostima. Ovakvo stanje je prouzrokovalo nove pomake u umetnosti i nova posmatranja koja dovode do razmišljanja unutar same umetnosti. Pojavljuje se težnja da se istrajava u sređivanju empiričkih podataka i sagledavanju strukturne podloge koja upućuje umetnost ka novom, širem prostoru ideja, ka ideji koja traži proširivanje sadržaja i ka novim mogućnostima izražavanja (medijsko proširenje). To dovodi do uspostavljanja vizuelnog i jezičkog aspekta, uspostavljanja relacije između objavljenog objekta i rasvetljavanja unutrašnjeg mentalno/duhovnog procesa, što možemo da pratimo na primeru video radova umetnika Bila Viole.