Листа чланака: Дигиталне медијске технологије

У заузимању вредносног става према савременим дигиталним медијским технологијама могу се препознати две генералне оријентације – „технооптимистичка“ и „технопесимистичка“. Аутор се залаже за средње решење и настоји да повеже аргументацију хуманистичке филозофије образовања и теорије медија. Нови медији утичу на нашу перцепцију стварности и способност да ту перцепцију артикулишемо, и тиме уобличавају саму стварност. Образовни систем обухвата нове медије „образовањем за медије“ и њиховом применом као образовне технологије. Главне тезе саопштења су: (1) да дигиталне медијске технологије нису сврха, већ средство у образовном процесу, (2) да су оне средство које мења карактеристике самог тог процеса и (3) да хуманистички схваћена сврха образовног процеса није укинута упркос тим променама.

Дигиталне медијске технологије омогућавају нове комуникационе канале преко којих се брже долази до неопходних информација, с једне, и пласирања информација које су важне кориснику, с друге стране. И једно и друго је брзо и лако, доступно свима широм света. Занимљиво је поређење интернета са „информационим шведским столом“ са кога се узима онолико информација колико је кориснику потребно и када му је потребно. Информације могу бити коришћене за информисање, образовање, забаву, али и за пословање за које не постоји ефикаснији и бржи начин. Умрежавају се људи и тржишта. Из времена у коме су информације и вести биле у поседу мањине прешли смо у фазу када су у рукама већине. Живимо доба друштвених медија, који су омогућили да се ствара и размењује најразноликији садржај између великог броја корисника интернета, замењујући процес један према многима, процесом многи према многима. Две трећине будног стања проводимо уз медије или уз медије и неку другу активност, постепеним утицајем медији одређују људима значење живота. Истраживачи утицаја медија упозоравају на раст степена зависности од медија и на потребу стварања институционалних основа за увођење медијског образовања у редовни образовни програм.

У раду се презентују резултати теренског истраживања о сазнањима војвођанских новинара из штампе и радија о процесу дигитализације телевизијске продукције и емитовања. Према „Правилнику о преласку са аналогног на дигитално емитовање телевизијског програма и приступу мултиплексу у терестричкој дигиталној радиодифузији” промовисање процеса у јавности је важан елемент његове успешности. Предуслов за то су основна знања и заинтересованост новинара, и то не само јавних сервиса и телевизијских кућа већ управо оних других (локалне и регионалне штампе и радија), за тај процес. Веома је значајно управо њихово јавно заговарање и припрема грађана локалне заједнице за дан када ће телевизијски сигнал у потпуности прећи на дигитално земаљско емитовање. Иницијално дигитално емитовање на територији Србије почело је у марту 2012. Медијска кампања је изостала. Истраживање је показало да новинари тих медија нису оснажени за задатак који им предстоји.

У раду се преиспитују узроци и последице феномена сувишка информација у свету дигиталних медијских технологија, са посебним освртом на функције библиотека у одабиру и вредновању информационих садржаја. Као што је показао Бодријар, живимо у свету у којем је све више информација, а све мање смисла. Преобиље информација урушава саму комуникацију, а тиме и суштину друштвености. Очигледно је да информационе мреже и дигиталне технологије из основа мењају наше навике и искуства, производећи нову културу и нове институционалне моделе и друштвене парадигме. Ипак морамо сачувати меру опрезности и здравог скептицизма пре него што поверујемо да су нове технологије саме по себи решена загонетка људске историје. И у дигиталном свету морамо се упитати: Где је знање које смо изгубили са информацијама? Где је мудрост коју смо изгубили са знањем?