Листа чланака: Дигиталне медијске технологије

Свепрожимајућа и растућа употреба нових, дигитализованих медија (превасходно интернета) у свим областима људске делатности, намеће потребу за адекватном припремом предшколског васпитања и образовања, као прве карике у ланцу образовања која мора постати темељ и припрема за технолошку и медијску писменост нових генерација. Већ је евидентна примена нових информационо- комуникационих технологија и медија у свим областима и нивоима образовања. Ова примена, међутим, превазилази педагошку конотацију, те се не уводи само као део курикулума који нове генерације треба да савладају да би постали конкурентни на будућем тржишту рада; она све више има и непедагошку конотацију: као ненаставна, логистичка и административна подршка рада у образовној установи. Ове околности условљавају озбиљне промене, чији је један део и развој компетенција запослених у предшколском образовању (превасходно васпитача) за употребу нових медија и технологија. Овај рад свеобухватно презентује околности које недвосмислено указују на ове захтеве који се стављају пред васпитаче, и указује на правце и основе развоја поменутих компетенција.

У заузимању вредносног става према савременим дигиталним медијским технологијама могу се препознати две генералне оријентације – „технооптимистичка“ и „технопесимистичка“. Аутор се залаже за средње решење и настоји да повеже аргументацију хуманистичке филозофије образовања и теорије медија. Нови медији утичу на нашу перцепцију стварности и способност да ту перцепцију артикулишемо, и тиме уобличавају саму стварност. Образовни систем обухвата нове медије „образовањем за медије“ и њиховом применом као образовне технологије. Главне тезе саопштења су: (1) да дигиталне медијске технологије нису сврха, већ средство у образовном процесу, (2) да су оне средство које мења карактеристике самог тог процеса и (3) да хуманистички схваћена сврха образовног процеса није укинута упркос тим променама.

Велика експанзија информационих технологија (ИТ) довела је до опште друштвене интеракције и размене, из чега се рађа информатичко друштво као веома стварна и још увек недовољно истражена димензија. Због свих нових питања која произилазе из напретка у људским односима и комуникацији, такође се јавља и питање моралности у том новом, виртуелном свету, питање које је темељ ,,сајбер етике’’. Настанак виртуелних заједница се социолошки тумачи чињеницом да се људски живот одвија у три простора: у простору где живимо, у простору где радимо и у простору у коме се дружимо. Виртуелна заједница јесте место где се могу остварити све потребе за дружењем, јер она не поставља ограничења која иначе постоје у свакодневној људској комуникацији. Она не одређује године старости, пол, националну, политичку или верску припадност, нити води рачуна о породичним карактеристикама. Рад анализира тај “трећи простор” где се људи окупљају ради дружења и који је човеку у савременом друштву постао веома скучен.

Овај рад представља кратак приказ ситуације у индустрији домицилног јавног сервиса, са освртом на његову прошлост и тенденције даљег развоја. Посебан нагласак у раду је на процесу дигитализације медија у Србији. Покушаћемо да појаснимо на који начин и под којим финансијским условима, јавни сервис Србије планира да спроведе процес дигитализације услед негативних ефеката светске економске кризе. Имајући у виду низак животни стандард грађана, пажња ће у раду бити усмерена на планиране трошкове државе Србије (али и финансијске издатке њених грађана) у процесу транзиције дигиталног сигнала. Србија ће овај подухват финансирати уз помоћ међународних институција, док ће Влада Србије, услед рецесије, бити у могућности да помогне само социјално угроженом становништву. Дигитализацију треба посматрати као финансијски подухват и као дугорочну инвестицију, која ће унапредити пословање домаћег медијског сектора. Процес дигитализације медија у Европи је у поодмаклој фази. Србија, у односу на земље чланице Европске уније, али и државе у региону, касни са процесом дигитализације.