ДИГИТАЛНА СРЕДСТВА И СВРХА ОБРАЗОВАЊА

У заузимању вредносног става према савременим дигиталним медијским технологијама могу се препознати две генералне оријентације – „технооптимистичка“ и „технопесимистичка“. Аутор се залаже за средње решење и настоји да повеже аргументацију хуманистичке филозофије образовања и теорије медија. Нови медији утичу на нашу перцепцију стварности и способност да ту перцепцију артикулишемо, и тиме уобличавају саму стварност. Образовни систем обухвата нове медије „образовањем за медије“ и њиховом применом као образовне технологије. Главне тезе саопштења су: (1) да дигиталне медијске технологије нису сврха, већ средство у образовном процесу, (2) да су оне средство које мења карактеристике самог тог процеса и (3) да хуманистички схваћена сврха образовног процеса није укинута упркос тим променама.

КОЛИКО КОРИСТИМО ДИГИТАЛНЕ БИБЛИОТЕКЕ

Овај рад настоји да укаже на богатство електронских сервиса које нуде савремене библиотеке, као и на потребу да се у креирању „дигиталне понуде“ библиотека руководимо мерилима ефикасности и ефективности. Коришћење, посматрано као критеријум за евалуацију, подразумева начине и статистику коришћења, али и анализу понашања корисника: ко, у којим ситуацијама, шта и због чега користи. У Србији, у окружењу које ни приближно није искористило све могућности које пружа интернет у погледу е-управе, е-трговине и е-образовања, библиотеке су покренуле значајне пројекте дигитализације и искорачиле испред потреба друштва које у целини није спремно/ образовано/оспособљено/да користи дигиталне ресурсе. Излаз из овакве ситуације мора се тражити у јачању информационог друштва, од његових техничко-технолошких претпоставки, преко правно-регулаторних, до оних које се тичу информационе писмености грађана, односно њихове свести о томе како је људско знање организовано, како се проналазе праве информације и како се оне ефикасно користе да побољшају квалитет живота грађана.

МЕДИЈСКА ПИСМЕНОСТ КАО НЕОПХОДАН УСЛОВ РАЗУМЕВАЊА НОВИХ МЕДИЈА

Дигиталне медијске технологије омогућавају нове комуникационе канале преко којих се брже долази до неопходних информација, с једне, и пласирања информација које су важне кориснику, с друге стране. И једно и друго је брзо и лако, доступно свима широм света. Занимљиво је поређење интернета са „информационим шведским столом“ са кога се узима онолико информација колико је кориснику потребно и када му је потребно. Информације могу бити коришћене за информисање, образовање, забаву, али и за пословање за које не постоји ефикаснији и бржи начин. Умрежавају се људи и тржишта. Из времена у коме су информације и вести биле у поседу мањине прешли смо у фазу када су у рукама већине. Живимо доба друштвених медија, који су омогућили да се ствара и размењује најразноликији садржај између великог броја корисника интернета, замењујући процес један према многима, процесом многи према многима. Две трећине будног стања проводимо уз медије или уз медије и неку другу активност, постепеним утицајем медији одређују људима значење живота. Истраживачи утицаја медија упозоравају на раст степена зависности од медија и на потребу стварања институционалних основа за увођење медијског образовања у редовни образовни програм.

ПОРАЗ ОБРАЗОВАЊА У ДИГИТАЛНОМ ДОБУ

Сведоци смо изузетно лоше ситуације у којој се налази образовни систем у Србији данас. Бројни су разлози који су довели образовање и, специфично, високо образовање у Србији у изузетно лошу ситуацију, у поређењу са европским, па и регионалним стандардима. Међу најважније спада свакако незаинтересованост државе да се озбиљно позабави образовањем и његовим квалитетом (где су све промене углавном „козметичке“) као и висока корупција на свим нивоима која је довела до готово ендемског облика тзв. „тржишног образовања“ у Србији. Ово за последицу има потенцијално веома опасне и дугорочне негативне импликације по читаво друштво. Поставља се питање не само проблема квалификованости овако (не)образоване радне снаге, што је директно повезано са могућношћу бржег и успешнијег друштвеног развоја, већ и проблем развоја и функционисања саме демократије и грађанског друштва у условима веома ниског степена образовања становништва, укључујући и оне који формално поседују факултетске дипломе.

КОЛИКО О ДИГИТАЛИЗАЦИЈИ ТВ ЕМИТОВАЊА ЗНАЈУ ОНИ КОЈИ БИ ТРЕБАЛО ДА ЈЕ У ЈАВНОСТИ ПРОМОВИШУ

У раду се презентују резултати теренског истраживања о сазнањима војвођанских новинара из штампе и радија о процесу дигитализације телевизијске продукције и емитовања. Према „Правилнику о преласку са аналогног на дигитално емитовање телевизијског програма и приступу мултиплексу у терестричкој дигиталној радиодифузији” промовисање процеса у јавности је важан елемент његове успешности. Предуслов за то су основна знања и заинтересованост новинара, и то не само јавних сервиса и телевизијских кућа већ управо оних других (локалне и регионалне штампе и радија), за тај процес. Веома је значајно управо њихово јавно заговарање и припрема грађана локалне заједнице за дан када ће телевизијски сигнал у потпуности прећи на дигитално земаљско емитовање. Иницијално дигитално емитовање на територији Србије почело је у марту 2012. Медијска кампања је изостала. Истраживање је показало да новинари тих медија нису оснажени за задатак који им предстоји.

ТЕХНИЧКИ АСПЕКТИ ДИГИТАЛИЗАЦИЈЕ МЕДИЈА

У раду је, након општег увода и анализе појма медија, дат преглед улоге и значаја медија у развоју људског друштва. Указано је на снажну корелацију која постоји између начина на који су људи комуницирали, и опште развијености друштва у појединим фазама, тзв. цивилизацијама. Извршена је анализа неколико познатијих типова дигиталних компоненти (дигиталних носилаца података) и њихових механичких и меморијских карактеристика. Дигитализација медија у својој суштини садржи мноштво математичко-техничких поступака за обраду сигнала. Разумевање ових поступака није нимало једноставно, па је овде учињен покушај да се основни технички кораци објасне на једноставан и разумљив начин. Наведени су и описани најважнији појмови и поступци које треба познавати у вези са процесом дигитализације медија. Посебан значај има појам сигнала и његова улога у медијима. Показано је како је развој теорије и технолошки напредак довео до развоја медија који су практично сви дигитални.

ДИГИТАЛНИ СВЕТ И ФЕНОМЕН СУВИШКА ИНФОРМАЦИЈА

У раду се преиспитују узроци и последице феномена сувишка информација у свету дигиталних медијских технологија, са посебним освртом на функције библиотека у одабиру и вредновању информационих садржаја. Као што је показао Бодријар, живимо у свету у којем је све више информација, а све мање смисла. Преобиље информација урушава саму комуникацију, а тиме и суштину друштвености. Очигледно је да информационе мреже и дигиталне технологије из основа мењају наше навике и искуства, производећи нову културу и нове институционалне моделе и друштвене парадигме. Ипак морамо сачувати меру опрезности и здравог скептицизма пре него што поверујемо да су нове технологије саме по себи решена загонетка људске историје. И у дигиталном свету морамо се упитати: Где је знање које смо изгубили са информацијама? Где је мудрост коју смо изгубили са знањем?

IUGO, ERGO SUM РЕКОНЦЕПТУАЛИЗАЦИЈА АНТРОПОЛОШКОГ КОНТИНУУМА

Персонални компјутери, мобилни телефони, ајпод, ајфон, ајбук, интернет, скајп, онлајн куповина и учење – само су неки од неминовних елемената савременог живота. Ипак, технолошке промене које су измениле свет некако су оставиле образовни систем непромењеним, чиме је створен огроман јаз између процеса учења и поучавања у школама и начина стицања знања у свакодневном животу. Без обзира на глобалну технолошку и информациону инфраструктуру, информатичко друштво неће се трансформисати у друштво знања док сваки појединац не буде оспособљен да одабере, организује, пренесе и користи информације на креативан и друштвено одговоран начин. У оквиру филозофије образовања анализирамо идеје Алана Бадјуа и Жака Рансијера. 

НОВИ МЕДИЈИ КАО ПРАВАЦ РАЗВОЈА КОМПЕТЕНЦИЈА ЗАПОСЛЕНИХ У ПРЕДШКОЛСКОМ ОБРАЗОВАЊУ

Свепрожимајућа и растућа употреба нових, дигитализованих медија (превасходно интернета) у свим областима људске делатности, намеће потребу за адекватном припремом предшколског васпитања и образовања, као прве карике у ланцу образовања која мора постати темељ и припрема за технолошку и медијску писменост нових генерација. Већ је евидентна примена нових информационо- комуникационих технологија и медија у свим областима и нивоима образовања. Ова примена, међутим, превазилази педагошку конотацију, те се не уводи само као део курикулума који нове генерације треба да савладају да би постали конкурентни на будућем тржишту рада; она све више има и непедагошку конотацију: као ненаставна, логистичка и административна подршка рада у образовној установи. Ове околности условљавају озбиљне промене, чији је један део и развој компетенција запослених у предшколском образовању (превасходно васпитача) за употребу нових медија и технологија. Овај рад свеобухватно презентује околности које недвосмислено указују на ове захтеве који се стављају пред васпитаче, и указује на правце и основе развоја поменутих компетенција.