Листа чланака: Етика медија

У другој половини XX века дошло је до темељних промена у глобалном начину производње, пре свега у схватању слободног времена и поимању игре. Као структурно децентрализован и флексибилан, дигитални капитализам креће се у сфери социјалних мрежа, огромних онлајн игара и платформи за пријатељска окупљања. Појам игре дубоко се усадио у микро и макро економије тих интерактивних окружења стварањем друштвеног капитала, симболичког капитала, емотивног капитала и финансијског капитала. Дела Паола Вирна и Матеа Пакинелиа помажу нам да схватимо иновативне и компетитивне стране мреже. Иновативни и компетитивни аспекти социјалних (дигиталних) мрежа и културе уопште схваћени су као инхерентни “животињски дух” људског који, у крајњем, доводи до “нематеријалног грађанског рата”. Утолико култура није оно што “хуманизује” животињско у људском, него тек један од многих аспеката бројних борби у друштву чистог “zoe”. Ситуационистичка визија друштва будућности као друштва минималног нужног рада, бескрајних стања игре и интеракције, данас се материјализује у дистопијском моделу разорних војних игара, мрежне порнографије и финансијализације либида. Ник Дајер Вајтфорд и Грег де Пеутер предлажу моделе и износе могуће уметничке приступе који би могли адекватно да одговоре на изазове што собом носе дигитални капитализам и његови темељи у либидалним економијама. 

Методом анализе садржаја, овим радом сам покушала да дефинишем моделе репрезентације женског идентитета у женским месечним часописима у Србији као и да размотрим однос између понуђених репрезентација и феномена стереотипа у оквиру актуелних питања етике медија. Анализа садржаја показала је да мит о лепоти јесте доминантна аксиологија на којој је изграђен садржај четири анализирана магазина – Лепота и здравље, Joy, Beauty Expert и Топ здравље. Представа жене није сведена толико на репрезентативне фигуре колико на одређени модел понашања који се пре свега тиче жениног односа према телу те њеног ангажовања у циљу достизања утврђених стандарда лепоте. Захтев ’бити лепа’, постављен пред савремену жену, указује се као варијанта стереотипа који је био својствен традиционалном, патријархално одређеном друштву – мушкарци гледају а жене изгледају. Показало се да оваква природа репрезентације жене у анализираним магазинима заправо јесте последица спровођења стратегије конзумеризма као средства за повећање потрошње и стицање економске добити козметичких и модних компанија.

Етичка одговорност медија је огромна, можда многоструко већа од других јавних институција с обзиром да је њихов домет директан и истински глобалан. Медији спознају реалност и презентују је, при чему најчешће питање може бити у којој мери ту исту реалност деконструишу, а потом остварену слику репрезентују на начин и у складу са нечијим очекивањима. У овом смислу, рад полази од претпоставке да је етика медија појавни облик примењене етике и покушава да покаже важност демократског друштвеног миљеа у постизању високог нивоа њихове етичности. Предуслов позитивних промена једним делом свакако лежи у еволуцији свести политичких и економских моћника који морају ревидирати свој однос према механизмима функционисања и ефектима деловања медија. Међутим, позитиван и стимулативан амбијент није сам по себи довољан у остварењу овог циља. Без јасне партиципације медијских радника, власника или менаџера медија, професионалних удружења и активног ангажовања критичке и проактивне јавности не може се обезбедити квалитетно, етично и одговорно деловање медија.

Овај рад је осмишљен као метатекст који идентификује стереотипе у локалној рекламној индустрији и интерпретира их као један могући одраз идеологије касног капитализма. Одабране рекламне стереотипе овде разматрам као симболичко представљање, засновано на “активном процесу селекције, приказивања, структурисања и обликовања”. Идеологија, схваћена као идеја и вредност, подупире основне елементе нечијег идентитета тако што оперише стеротипима, који те елементе “сужавају, сабијају, упрошћавају”. Намера ми је да мапирам конкретне индвидуалне стереотипе, али и да испитам да ли су стереотипи у рекламама присутни и као колективне теме, тј. као друштвени процеси. Циљ ми је успостављање теоријске платформе за разумевање намере са којом се потенцијално конструише друштвено ткиво, а која би разоткрила могућу сугестију доследнијег и етички исправнијег представљања. 

Текст поставља и анализира две тезе. Прва се односи на тврдњу да је у друштвеним наукама и у формалном, тј. институционалном смислу неопходно класификовати медије као образовне системе. Друга је да се етичност медијских садржаја дугорочно и одрживо унапређује једино континуираном етичком акцијом усмереном на ону врсту образовних програма за децу и омладину који учење врлинама и о врлинама третирају као облик писмености. Стратешко образовно-информацијско полазиште етичке акције назвали смо прагматичним информацијским неоплатонизмом (ПИН). Закључено је да интердисциплинарност и симултана инструментализација школских и медијских образовних система са циљем да развијају врлине, ствара садржински, а сукцесивно и формални предуслов за успостављање циклуса сумарних аксиолошких процеса који ће довести до структуралних промена у природи медија и друштва.