ФАЛСИФИКАТИ И ФАЛСИФИКАТОРИ НА ТРЖИШТУ ДЕЛА ЛИКОВНИХ УМЕТНОСТИ

/in /by

За многе фалсификате се годинама, па и вековима, веровало да су оригинали. С напретком науке и технологије, постало је могуће урадити велики број анализа уметничких дела у чију се оригиналност посумња, па би се очекивало да се оне раде рутински. Ипак, то није случај. Испитивања могу да буду скупа, дуго да трају, а нека од њих и неповратно оштећују дело које се испитује. Тако смо дошли у ситуацију да и најпрестижнији музеји широм света у својим колекцијама имају кривотворена дела, као и да их повремено нуде најпознатије аукцијске куће по цени оригинала. Када знамо да je вредност појединих уметничких дела достигла милионске износе, јасно је да је њихово фалсификовање постало врло уносан бизнис. Пошто је аутентичност дела које је скоро настало најтеже утврдити, јер су коришћени доступни материјали, може се очекивати да ће у блиској будућности тржиште дела ликовних уметности бити преплављено фалсификованим радовима савремених уметника.

СТУДЕНТИ СА СЕЛА АРНЕА ГАРБОРГА: ИЗМЕЂУ СТВАРНОГ И ФИКТИВНОГ

/in /by

У раду се анализира супротстављеност између студентске стварности и нереалних представа (илузија) о студентском животу коју тематизује један од класика норвешке књижевности, роман Студенти са села Арнеа Гарборга (Arne Garborg, Bondestudentar) из 1883. године. Проучава се критика романтичарског идеализма у роману, изражена сукобљеношћу лажних, идеализованих, представа о студентском животу и стварних искустава. Судар стварности и фиктивних представа покреће радњу романа и развој главног лика. У другом делу рада се анализирају реакције читалаца на Гарборгов реалистички приказ академских студија у роману.

КУЛТУРА, КЛАСА И ЛАЖНИ РОДОСЛОВ У РОМАНУ МУДРА ДЕЦА АНЂЕЛЕ КАРТЕР

/in /by

Тумачење кроз призму културолошких студија и културног материјализма осветљава левичарске идеале Анђеле Картер у њеном последњем роману, „Мудра деца”. Роман тематизује породичне лажи у кући Хазард не би ли пољуљао укорењене представе о очинству, култури и класној инфраструктури у Великој Британији двадесетог века, изражавајући притом снажну постмодерну свест о плуралитету истине и њеној злоупотреби од стране културно-хегемонских група. Нараторка романа, Дора Чанс, са друштвене маргине приповеда своју историју искључења из клана Хазард, чувене британске позоришне породице, као и о последичној дискриминацији у британској културној сфери. Њена прича открива низ лажних очинстава у родослову Хазардових који подривају основе британског класног поретка и омеђеност популарне и високе културе који у великој мери почивају на патрилинеарности.

ЛАЖ У ФИЛМУ СЛУЧАЈНИ ЉУБАВНИЦИ ПЕДРА АЛМОДОВАРА

/in /by

Својим филмом Los amantes pasajeros (Случајни љубавници) Педро Алмодовар (Pedro Almódovar) је филму дао директну критичку улогу. Обилатим коришћењем речи које дају легитимитет изговореним лажима, Алмодоваров филм нам пружа корпус за анализу језичких средстава којима је у шпанском језику могуће остварити комуникацију засновану на лажима. Имајући у виду да људи првенствено и доминантно лажу користећи језик, са лингвистичке тачке гледишта, лаж се може узети у анализу као врста говорног чина. Будући да се лаж обично посматра из угла етике, наш рад се овом појавом бави из лингвистичке перспективе и узима у анализу лаж као врсту говорног чина. Лагање се посматра као говорни чин неискреног опхођења. Овај говорни чин директно крши Грајсову (Grice) максиму истинитости. Да би одређени говорни чин (обећање, претња, комплимент) био успешан, саговорник мора да препозна намеру говорника. Међутим, да би се говорни чин лажи сматрао успешним неопходно је да саговорник не препозна намеру говорника.

ФИЛИП К. ДИК У АМАЗОНОВОМ ДВОРЦУ

/in /by

Серија Човек у високом дворцу приметно се разликује од романа Филипа К. Дика по којем је снимљена, али верност адаптације свакако је изгубила доминантно место у теорији и критици. Уколико се релевантним критеријумом за вредновање адаптације сматра успешност у превођењу и преношењу идеја књижевног дела, ова серија то није успела да уради. Она уводи и наглашава елементе који производе, интензивирају и умножавају Диково лажно лажно уместо оних који доприносе спознаји унутрашње истине. Усредсређивањем на површинске последице губитка рата, а не на Америку као ауторитарну творевину у којој се, због бесомучне репликације, не само предметима, него и стварностима више не може поуздано потврдити аутентичност, она не успева да укаже на кључне друштвене, економске и политичке проблеме и дилеме тадашњег и садашњег доба, као што то Дикове јединствене фикционалне стварности чине. Идеја лажног лажног, нажалост, гледаоцима је најуспешније пренета трансформацијом романа у производ са потенцијалом за бесомучно репликовање и комерцијалну експлоатацију.

ЦИНИЧНА ДИЈАЛЕКТИКА ПРОСВЕТИТЕЉСТВА СТЕНЛИЈА КУБРИКА

/in /by

Рад анализира обмањујуће и самообмањујуће аспекте друштва у филмовима Стенлија Кубрика, који илуструју проблеме просветитељства из перспективе критичке теорије и постструктурализма. Одисеја у свемиру налази основе ничеанских односа моћи у људској природи, што је темељ једнодимензионалног, хладноратовског друштва, у којем се обмањивање комуниста или сопствене популације оправдава вишим циљевима. Филм најављује и контракултурну опозицију, која је изложена критици у Пакленој поморанџи. Кубрик не прихвата класично виђење друге димензије. Ничеанска природа твори језик и понашање омладинских поткултура, а разликовање добра и зла реторички се релативизује. Агресивни јунак потом је изложен фукоовској затворској дисциплини, коју Кубрик критикује као одузимање слободне воље субјекта да доноси моралне одлуке. Забрана лагања и насиља, односно нормализација, ограничава слободу, али Кубрик показује да свирепост главног лика постаје и јавна врлина (у складу са Хоркхајмером и Адорном), искоришћена од друштвених елита. Кубрикова дијалектика просветитељства носи циничну импликацију да су неистина и насиље подједнако непријатељи и неизоставни делови просветитељства.

НИШТА НИЈЕ КАО ШТО ИЗГЛЕДА: РОМАНИ ЏАНЕТ ВИНТЕРСОН УМЕТНОСТ И ЛАЖИ И СТРАСТ

/in /by

Слободно се може рећи да је један од путева којим се најчешће иде у савременој енглеској књижевности онај којим се прихвата фиктивност историје и стварности и растачу границе између стварног и имагинарног. Овај пут је неспорно и често присутан у радовима контроверзне британске ауторке, Џанет Винтерсон, чија проза представља вечито поигравање чињеницама и фикцијом, реалношћу и фантазијом. Њен роман Art and Lies (1995), запостављен од критичара, епитомизација је дезинтеграције јасног разграничења између (ауто)биографије, историје и фикције путем низа бинарних концепата као што су уметност/живот, уметност/лаж или чињеница/фикција, који трансформишу наше поимање истине и лажи. Сличне теме прожимају и њен роман The Passion (1987), који је доживео ширу афирмацију. Паралеле између ова два дела сугеришу да постоји континуитет у литерарном бављењу Винтерсонове темама као што су природа истине и реалности, статус фикције и историјских записа, као и корисност бинарног концепта и етикета. Циљ рада је да се истражи колико ови полифони прозни комади представљају побуну против једнозначних ставова, како редефинишу историјске концепте као чињенице и литерарни наратив као фабрикацију и показују склоност ка истиности имагинације и незваничним перспективама.

ЛАЖИ ЛИБЕРАЛИЗМА У ДЕЛИМА ИЈАНА МАКЈУАНА

/in /by

У раду се на корпусу од три Макјуанова романа (Бетонски врт, Црни пси и Субота) лоцирају моменти разоткривања идеолошких лажи либерализма. Насупрот репутацији либералног интелектуалца која прати Ијана Макјуана, рад показује, да се дела која се често читају као својеврсни омаж либерализму заправо могу интерпретирати као критика истог. У Макјуановим делима уочавају се моменти жестоке критике нуклеарне породице као једног од основних стубова либералне идеологије. Затим се указује на уску везу између либерализма и фашизма односно на постојање онога што Еко зове вечним фашизмом у Западној цивилизацији. Такође, рад пружа увид у парадоксални осећај хроничног недостатка слободе у либералним друштвима и завршава се указивањем на примере песимистичног става према будућности либералног друштва или модерне Западне цивилизације оптерећене својим историјским искуством фашизма као и структурно-идеолошком немогућношћу да се он превазиђе.

(ДЕ)ФАЛСИФИКОВАЊЕ ШКОТСКЕ ИСТОРИЈЕ У КОМАДУ ЏОНА МЕКГРАТА ОВЦА, ЈЕЛЕН И ЦРНА, ЦРНА НАФТА

/in /by

Основни циљ Џона Мекграта приликом писања овог политичког комада са елементима шкотске историје из XVIII и XIX века био је да се разоткрије и дефалсификује деструктивни образац ,,рашчишћавања’’ шкотских планинских предела. Мекгратова верзија описивања ове политичке праксе у потпуности се коси са званичним извештајима о наводном развоју региона након њене успешне примене. Иако су бруталне методе рашчишћавања шкотских планинских предела дефинитивно остале у прошлости, Мекграт се у овом комаду бави питањем да ли се основни постулати претходно поменутог феномена могу уочити и у XX веку. Теоријски оквир рада почива на акутно релевантним критичким увидима Ричове, Досона, Фарбера, Брауна, Иниса, као и самог Мекграта.