ИСТИНИТЕ ЛАЖИ МАРИЈА ВАРГАСА ЉОСЕ

Током своје књижевне каријере, перуански нобеловац Марио Варгас Љоса готово непрестано се, на различите начине, бавио мотивом лажи, који га је једнако заокупљао у романима (Град и пси 1963, Зелена кућа 1966, Разговор у Катедрали 1969, Панталеон и посетитељке 1973, Повест о Мајти 1984, Дискретни херој 2013, Пет углова 2016), есејима (Истините лажи 1980, Уметност лагања 1984, Истина о лажима 1990), драмским делима (Кети и нилски коњ 1983, Лепе очи, ружне слике 1996) и аутобиографском штиву (Риба у води 1993). У овом чланку ћемо покушати да сагледамо са којих све аспеката Варгас Љоса говори о теми лажи, у којим раздобљима свог књижевног пута и да ли је ток времена донео извесне промене у његовом погледу на то питање. Такође ћемо покушати да нађемо узроке његовог упорног враћања тој теми, увидом у његова прозна и есејистичка дела, академске чланке и новинске текстове, и да изведене закључке суочимо са претходним истраживањима.

ZAŠTO SI MI LAGAO – LAŽ I TRAUMA U ROMANU ČRNA MATI ZEMLA KRISTIANA NOVAKA

Rad propituje koncept laži i laganja kao autoterapeutskog čina na način na koji ga prikazuje Kristian Novak u svome romanu Črna mati zemla. Složenost filozofskog koncepta istine (i laži) Novak ilustrira heterogenom strukturom romana koji se sastoji od pet akronološki poredanih poglavlja koja se bave različitim inačicama istine, ili, točnije, prikazuju kako se protagonistova egzistencijalna istina mijenja ovisno o tome tko je percipira i interpretira, i kada. Složenost odnosa između istine i laži dodatno komplicira autorovo poigravanje različitim žanrovima i(li) vrstama teksta – od prikaza znanstvenih istraživanja, preko čiste fikcije koja govori o životu odraslog protagonista do pseudoautobiografskog prikaza života protagonista-dječaka. Laž paralelno figurira kao kreativni i destruktivni element: izmišljanje je temelj književnog stvaralaštva (i Novak i njegov protagonist su pisci čime se ostvaruje neka metatekstualna veza romana kao fikcionalne tvorevine sa stvarnošću) i jedini način na koji se protagonist – dječak uspijeva nositi s proživljenom traumom, a istodobno laganje i život u izmišljenom svijetu podrivaju psihičku stabilnost Matije-dječaka i uništavaju ljubavnu vezu odrasloga Matije.

ЛАЖ, ПРЕВАРА, ФИЛОЗОФИЈА МОРАЛА И НАРАТИВНА МРЕЖА МАЛИХ РАДОСТИ СУБОТЕ АЛЕКСАНДРА МЕКОЛ СМИТА

У раду се кроз призму критичке социолингвистичке анализе и уз примену методолошког поступка наративне мреже приступа релативизираном тумачењу наратива детективског романа Мале радости суботе Александра Мекол Смита. Централна тема романа, академска лаж и превара, као и опроштај и покајање, посматрају се и тумаче у кључу теоријско- методолошког оквира који постулира да се ни овај, као ни било који други текст не могу посматрати у изолацији, у друштвеном вакууму, већ да се дубински једино могу разумети уколико роман представимо као само један од чворова у наративној мрежи коју чине читав низ друштвено-историјски фактора, пратећи текстови (интервјуи са аутором, пропагандне поруке, итд.), ставови и тумачења различитих врста читалачке публике, као и сам чин читања који нас упућује на релативизацију значења садржаја и директивне снаге моралне поруке, те отвара простор за комплексну, вишеслојну интерпретацију целокупног ткива текста романа.

НЕ СВЕДОЧИ ЛАЖНО НА БЛИЖЊЕГА СВОГА

Рад настоји да прво одреди значење појма лаж и појмове изведене од њега. Осврће се и на схватање лажи у хришћанству, као темељу европске цивилизације, односно у нововековној философији. И док хришћанство прави оштру разлику између истине и лажи, дотле философија ову поделу релативизује и обесмишљава (Шопенхауер). Рад потом наводи опис односа Манојла Комнина и Стефана Немање у беседама Константина Манасија и Евстатија Солунског. Оба беседника уздижу Манојла, да би га у једном тренутку изједначили са Богом. Немањи пак дају епитете који се углавном вежу за Сотону. Насупрот њима Стефан Првовенчани када пише Житије своме оцу, лепим бојама описује и цара Манојла. Последице царевих освајања су убрзло нестале нестанком Византије, а дело великог жупана територијално проширење, стицање независности, оснивање Хиландара је наставило да траје. На крају Немања је и постао светитељ, што Манојло није. Закључено је да лаж изречена од силних и моћних не траје вечито.