ПРОПАГАНДНА КАМПАЊА БЕЧКОГ ДВОРА У АУСТРИЈСКО-ТУРСКОМ РАТУ 1716-1718. ГОДИНЕ НА КАРТАМА И ГРАВИРАМА

/in /by

Рад разматра карте и гравире као део пропагандне кампање хабзбуршког двора у време аустријско-турског рата 1716–1718. године. Ратни догађаји нашли су израз у различитим медијима карактеристичним за визуелну културу свога времена – у овом случају на картографском материјалу који се односи на опсаду Београда, плановима града, као и гравирама са ведутама или представама битака. Сама природа медија подразумевала је репродуковање у релативно великом броју примерака, економску исплативост за издаваче и ниску куповну цену, те доступност широј публици. Иза настанка ових визуелних продуката стајали су различити мотиви и наручиоци, а они сами носили су одређене поруке и стремљења исказане на начин пријемчив за различите циљне групе публике и у складу с тим имали различите намене. Заједнички именитељ за све артефакте је да они, макар само и делом, функционишу у систему ширег програма афирмације владарско-династичке идеологије куће Хабзбурга.

РЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА: ЛИКОВНА УМЕТНОСТ КАО МЕДИЈ МАСОВНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ

/in /by

ПРЕЗЕНТАЦИЈА УМЕТНИКА У ИЛУСТРОВАНОЈ ШТАМПИ У ОКВИРУ КУЛТУРНЕ ПОЛИТИКЕ АГИТПРОПА 1945-1952

/in /by

Начин на који су уметници и њихово стваралаштво били заступљени у илустрованој штампи, посебно првом послератном илустрованом листу Дуга, у периоду обнове и изградње, указује на њихову прилагођеност захтевима нове културне политике под контролом Агитпроп апарата ЦК КПЈ. Указано је на мобилизаторску улогу штампе као истовременог носиоца визуелног и наративног садржаја, потом и на селективну „употребу“ уметника, уметности и културе уопште у наглашавању континуитета са историјском прошлошћу, совјетских културних утицаја и укупног социјалистичког преображаја. Анализирани су мотиви који су условили представљање одређених и одговарајућих уметничких садржаја на насловним странама и идентификоване су поруке које су ове представе емитовале. У складу са политичким променама, праћене су промене у штампи од краја четрдесетих година 20. века, како у концепцији тако и у избору илустрованог материјала као концепцијске подршке. Посебно је истакнуто слабљење совјетског културног утицаја, промене у презентацији уметника-савременика и њихово делимично ослобађање од просветно-педагошке улоге периода социјалистичког реализма.

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ У ВРЕМЕНУ НОВИХ МЕДИЈА

/in /by

Ликовној је уметности традиционално додељивана она улога коју данас приписујемо медијима масовне комуникације, а у складу са теоретизацијом спектакла као актуелног модела културалне видљивости. То је могуће увидети услед поновног разматрања парадигматских дела из историје уметности, али и тренутно маргинализованог места ликовних умећа у оквирима друштвеног живота. У овом тексту настојаћемо зато да лоцирамо услове таквог преузимања ’овлашћења’, односно, последице преноса функција комуникацијске размене и појавности из поља уметничког доживљаја у сферу нових електронских платформи, и поствареног медијског амбијента који оне генеришу. Јер, у питању није проста замена терена, пошто свако медијско окружење одликују друге законитости. Проблеми које ћемо сходно томе ословити тичу се пре свега наслеђа ликовне уметности у данашњем времену и њеног тренутног статуса, а у односу на свеопшту естетизацију стварности. На делу је испитивање нових, неисцрпних могућности које се отварају пред ликовним стваралаштвом, а насупрот императивима специјализације његових умећа које поставља тренутно доминантан поредак глобалног тржишта. 

ТЕХНОЛОШКИ НАПРЕДАК И ЗАСТАРЕЛОСТ

/in /by

Текст реферира на специфичне начине репрезентовања ликовности, као и дела ликовних уметности, у новим друштвеним медијима, тачније – на тренутно најпопуларнијој мрежи овог типа, на Facebook-у. Позивајући се на карактеристичне примере преузете из актуелне медијске праксе, ауторка демонстрира две врсте условности што се везују за “пренос” ликовних информација из сфера класичних медија и институционалног окружења поставки музеја и галерија у домене сајбер простора и друштвеног мрежног комуницирања. Прва условност одређена је самом технологијом, односно структуром и посебним начинима комуницирања, тј. очекиваним корисничким понашањем на Facebook мрежи, док је друга обележена дигиталним и мултимедијалним приступом естетици, али и, понајчешће, естетским дилетантизмом у погледу израза корисника на Мрежи. У овом смислу речи, технологија која олакшава и демократизује естетско изражавање корисника Facebook-а, уједно представља и претњу за осиромашење естетске димензије преношења и размене визуелних порука путем овог медија, те њено свођење на “застарелост” израза, кич и шунд естетику, што као последицу има и опште срозавање естетског укуса, присутног на Facebook друштвеној мрежи.

ТЕМАТИЗАЦИЈА ДРУШТВЕНИХ ПИТАЊА У ДИГИТАЛНОЈ УМЕТНОСТИ

/in /by

У тексту се разматрају стратегије друштвеног ангажовања уметника унутар дигиталне уметности. Дигитална уметност развија се као уметничка пракса која израста у контексту развоја дигиталних технологија и њиховог утицаја на окружење, ослањајући се не само на техничке могућности примене нових технологија, него и на анализу њиховог утицаја и његовог разумевања. Развој дигитализације и информационих технологија отворио је нове приступе у обради слике, звука и текста, али је и омогућио развој сајбер-простора, и то не само као специфичног простора могућег деловања, већ и као предмета уметничке анализе. Отуда је и новој уметности, израслој на тековинама дигитализације, отворен читав спектар нових тема, као што су вештачка интелигенција, телеприсуство и телероботика, базе података, интернет активизам, видео-игре, наративна хипермедијска окружења, друштвене мреже, виртуелни светови, итд.

БРАНКО И ВИЛА – ВИЗУЕЛНА КУЛТУРА И КУЛТ НАЦИОНАЛНОГ ХЕРОЈА

/in /by

У раду се на примеру композиције Бранко и вила, која је током последње четвртине 19. века стекла велику популарност, указује на улогу коју су уметност и визуелна култура имале у оквиру изградње, одржавања и ширења култа националних хероја. Ликовним представама, које постају специфичан вид говора, визуелизоване су одређене идејне поруке које су потом могле да се пласирају широм нације. У овом процесу, важна је била и улога медија масовне комуникације, пре свега фотографије, која је омогућила техничку репродукцију уметничког дела, али и успешно расејавање оних идејних порука које је требало пласирати најширој јавности.

ПРОШЛОСТ КОЈУ СУ ИЗГУБИЛИ – МАНИПУЛАЦИЈА ПРОШЛОШЋУ И У ПОЛИТИЧКОМ ПРОГРАМУ КАРЛОВАЧКЕ МИТРОПОЛИЈЕ

/in /by

Питање српске прошлости у случају Карловачке митрополије неодвојиво је од колективног самопотврђивања овог народа у оквиру Хабрзбуршке монархије у 18. веку. Настанак и обликовање српских погледа на прошлост и културу део су механизама масовне комуникације барокног доба и процеса стварања колективне самосвести у европским државама тог времена. Међутим, Митрополоија се издваја својим положајем државе у сенци на географској и конфесионалној граници Аустријског царства. Према томе, када се посматра концепт српског наслеђа у 18. веку, треба бити спреман на један другачији појам наслеђа, историје и прошлости. Српско поимање наслеђа и властите прошлости у великој мери је обликовано схватањем историје у барокној култури после концила у Тренту. Како Џон Тош правилно примећује, клизава одредница историјске свести у то време била је још двосмисленија, будући да барокни поглед на историју никад није неутралан и објективан, него пристрасан.

СЕМИОТИЧКА ТЕОРИЈА И ВИЗУЕЛНИ ТЕКСТ

/in /by

Рад се бави истраживањем савремених теоријско-сазнајних оквира семиотике, као и начина примене семиотичких метода на визуелне феномене у најширем смислу схваћених као комплексних и вишедимензионалних знаковних система. Слике није довољно само „гледати“ већ их треба и „читати“, јер су визуелни текстови скупови знакова који су саздани и интерпретирани у складу са правилима одређених друштвених и културалних конвенција. Семиотика нуди специфичну теорију и методологију које се могу применити на текстове који припадају сваком знаковном систему, па и визуелном, фокусирајући се притом на производњу и рецепцију текстуалног значења у друштвеној и културалној комуникацији. 

САВРЕМЕНА ЛИКОВНА УМЕТНОСТ КАО МАСОВНА ПРАКСА: ЗАДОВОЉСТВО ИСПОВЕДАЊА У ДИГИТАЛНОЈ „РЕЛИГИЈИ“

/in /by

Ера масовне продукције и потрошње отвара ново поље уметничког деловања, као и стварање једног новог вида ‘креирања’ и ‘излагања’ – интернет. Ова дигитална ‘демократска’ творевина, и остала савремена технологија која уз њу иде, доступна је свима, а не само уметницима. С обзиром да уметник више није једини који поседује вештину, технике и знање, уметност је оно што уметник ствара, дели и размењује са свим другим људима у свакодневном животу. Савремена ликовна уметност као да је постала масовна пракса, а свако уметник, јер ствара дела свакодневно и излаже их за поглед других на популарним сајтовима. Да ли је ово Бојс предвидео својом мишљу да је свако уметник? Процес само-документације и исповедања преко интернет сајтова – дигиталне „религије“, је постао масовна опсесија, јер доводи до двоструког задовољства, али и двоструке фрустрације. Уметници и други људи у трци за документовањем свих аспеката живота у страху од пролазности и самоће, бесомучно покушавају да остваре масовну комуникацију.