СЕМИОТИЧКА ТЕОРИЈА И ВИЗУЕЛНИ ТЕКСТ

Рад се бави истраживањем савремених теоријско-сазнајних оквира семиотике, као и начина примене семиотичких метода на визуелне феномене у најширем смислу схваћених као комплексних и вишедимензионалних знаковних система. Слике није довољно само „гледати“ већ их треба и „читати“, јер су визуелни текстови скупови знакова који су саздани и интерпретирани у складу са правилима одређених друштвених и културалних конвенција. Семиотика нуди специфичну теорију и методологију које се могу применити на текстове који припадају сваком знаковном систему, па и визуелном, фокусирајући се притом на производњу и рецепцију текстуалног значења у друштвеној и културалној комуникацији. 

САВРЕМЕНА ЛИКОВНА УМЕТНОСТ КАО МАСОВНА ПРАКСА: ЗАДОВОЉСТВО ИСПОВЕДАЊА У ДИГИТАЛНОЈ „РЕЛИГИЈИ“

Ера масовне продукције и потрошње отвара ново поље уметничког деловања, као и стварање једног новог вида ‘креирања’ и ‘излагања’ – интернет. Ова дигитална ‘демократска’ творевина, и остала савремена технологија која уз њу иде, доступна је свима, а не само уметницима. С обзиром да уметник више није једини који поседује вештину, технике и знање, уметност је оно што уметник ствара, дели и размењује са свим другим људима у свакодневном животу. Савремена ликовна уметност као да је постала масовна пракса, а свако уметник, јер ствара дела свакодневно и излаже их за поглед других на популарним сајтовима. Да ли је ово Бојс предвидео својом мишљу да је свако уметник? Процес само-документације и исповедања преко интернет сајтова – дигиталне „религије“, је постао масовна опсесија, јер доводи до двоструког задовољства, али и двоструке фрустрације. Уметници и други људи у трци за документовањем свих аспеката живота у страху од пролазности и самоће, бесомучно покушавају да остваре масовну комуникацију.

JAZZ AGE IMAGE

У овом раду обрађене су у краћим цртама врсте визуелне презентације од рекламних плаката и огласа у новинама, преко светлећих реклама, фотографије, омота плоча и филма. Теме визуелних презентација били су извођачи, њихови инструменти, популарни оркестри, џез клубови, приказани у амбијенту у коме се џез изводио. Ако се посматра највећи утицај и допринос експанзији џеза може се закључити да је фотографија током века постојања џеза најважнија визуелна презентација.

ЕСТЕТИКА, КОМУНИКАЦИЈА И ТЕОРИЈЕ РЕЦЕПЦИЈЕ

Текст се бави анализом теорија рецепције, односно естетиком комуникације у студијама уметности и медија. Направљена је разлика између реалистичких, антиреалистичких и продуктивистичких теорија рецепције, односно разлика између есенцијалистичко-онтолошких и релативистичко-конструкционистичких теорија. Анализирани су теоретски системи који третирају уметничка дела као средство комуникације као што су когнитивна естетика (Ернст Гомбрич), херменеутика (Ханс Роберт Јаус), аналитичка естетика (Нелсон Гудман), теорија отвореног уметничког дела (Умберто Еко), феноменологија (Морис Мерло Понти), структурализам и постструктурализам (Ролан Барт), као и савремене, интердисциплинарне теорије гледања и визуелне културе (Џонатан Крери, Норман Брајсон, Мартин Џеј). 

О ВИДЕО ЏЕИНГУ И ПЕРФОРМАНСУ НЕНАДА РАЦКОВИЋА

Видео-џеинг (VJing), перформанс и атеље уметника Ненада Рацковића доносе идеје “другачијих’’ виђења дигиталних слика масовне комуникације. Изведене у клубу (дискотеци) или на унутрашњим површинама атељеа, Рацковићеве уметничке представе субверзивно нарушавају владавину ди-џеј (DJ) спектакла.

ВИНКЕЛМАН О ПОСМАТРАЊУ УМЕТНИЧКИХ ДЕЛА

У тексту се сагледавају схватања о уметности као комуникацији која су у српској науци о уметности развијана у другој половини 20. века, и пореде се са једним Винкелмановим чланком из 1759, у ком се, на основу каснијег развоја науке, ретроактивно препознаје тумачење уметности као комуникације. Из чињенице да је тај чланак у преводу познат српској јавности још од 1848, али да није схваћен ни употребљаван, и уопште из односа српских теоретичара према идејама њихових претходника, изводе се закључци о токовима развоја српске науке о уметности.

ПРОПАГАНДНА КАМПАЊА БЕЧКОГ ДВОРА У АУСТРИЈСКО-ТУРСКОМ РАТУ 1716-1718. ГОДИНЕ НА КАРТАМА И ГРАВИРАМА

Рад разматра карте и гравире као део пропагандне кампање хабзбуршког двора у време аустријско-турског рата 1716–1718. године. Ратни догађаји нашли су израз у различитим медијима карактеристичним за визуелну културу свога времена – у овом случају на картографском материјалу који се односи на опсаду Београда, плановима града, као и гравирама са ведутама или представама битака. Сама природа медија подразумевала је репродуковање у релативно великом броју примерака, економску исплативост за издаваче и ниску куповну цену, те доступност широј публици. Иза настанка ових визуелних продуката стајали су различити мотиви и наручиоци, а они сами носили су одређене поруке и стремљења исказане на начин пријемчив за различите циљне групе публике и у складу с тим имали различите намене. Заједнички именитељ за све артефакте је да они, макар само и делом, функционишу у систему ширег програма афирмације владарско-династичке идеологије куће Хабзбурга.

РЕЧ ПРИРЕЂИВАЧА: ЛИКОВНА УМЕТНОСТ КАО МЕДИЈ МАСОВНЕ КОМУНИКАЦИЈЕ

ПРЕЗЕНТАЦИЈА УМЕТНИКА У ИЛУСТРОВАНОЈ ШТАМПИ У ОКВИРУ КУЛТУРНЕ ПОЛИТИКЕ АГИТПРОПА 1945-1952

Начин на који су уметници и њихово стваралаштво били заступљени у илустрованој штампи, посебно првом послератном илустрованом листу Дуга, у периоду обнове и изградње, указује на њихову прилагођеност захтевима нове културне политике под контролом Агитпроп апарата ЦК КПЈ. Указано је на мобилизаторску улогу штампе као истовременог носиоца визуелног и наративног садржаја, потом и на селективну „употребу“ уметника, уметности и културе уопште у наглашавању континуитета са историјском прошлошћу, совјетских културних утицаја и укупног социјалистичког преображаја. Анализирани су мотиви који су условили представљање одређених и одговарајућих уметничких садржаја на насловним странама и идентификоване су поруке које су ове представе емитовале. У складу са политичким променама, праћене су промене у штампи од краја четрдесетих година 20. века, како у концепцији тако и у избору илустрованог материјала као концепцијске подршке. Посебно је истакнуто слабљење совјетског културног утицаја, промене у презентацији уметника-савременика и њихово делимично ослобађање од просветно-педагошке улоге периода социјалистичког реализма.

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ У ВРЕМЕНУ НОВИХ МЕДИЈА

Ликовној је уметности традиционално додељивана она улога коју данас приписујемо медијима масовне комуникације, а у складу са теоретизацијом спектакла као актуелног модела културалне видљивости. То је могуће увидети услед поновног разматрања парадигматских дела из историје уметности, али и тренутно маргинализованог места ликовних умећа у оквирима друштвеног живота. У овом тексту настојаћемо зато да лоцирамо услове таквог преузимања ’овлашћења’, односно, последице преноса функција комуникацијске размене и појавности из поља уметничког доживљаја у сферу нових електронских платформи, и поствареног медијског амбијента који оне генеришу. Јер, у питању није проста замена терена, пошто свако медијско окружење одликују друге законитости. Проблеми које ћемо сходно томе ословити тичу се пре свега наслеђа ликовне уметности у данашњем времену и њеног тренутног статуса, а у односу на свеопшту естетизацију стварности. На делу је испитивање нових, неисцрпних могућности које се отварају пред ликовним стваралаштвом, а насупрот императивима специјализације његових умећа које поставља тренутно доминантан поредак глобалног тржишта.