JAZZ AGE IMAGE

У овом раду обрађене су у краћим цртама врсте визуелне презентације од рекламних плаката и огласа у новинама, преко светлећих реклама, фотографије, омота плоча и филма. Теме визуелних презентација били су извођачи, њихови инструменти, популарни оркестри, џез клубови, приказани у амбијенту у коме се џез изводио. Ако се посматра највећи утицај и допринос експанзији џеза може се закључити да је фотографија током века постојања џеза најважнија визуелна презентација.

ЕСТЕТИКА, КОМУНИКАЦИЈА И ТЕОРИЈЕ РЕЦЕПЦИЈЕ

Текст се бави анализом теорија рецепције, односно естетиком комуникације у студијама уметности и медија. Направљена је разлика између реалистичких, антиреалистичких и продуктивистичких теорија рецепције, односно разлика између есенцијалистичко-онтолошких и релативистичко-конструкционистичких теорија. Анализирани су теоретски системи који третирају уметничка дела као средство комуникације као што су когнитивна естетика (Ернст Гомбрич), херменеутика (Ханс Роберт Јаус), аналитичка естетика (Нелсон Гудман), теорија отвореног уметничког дела (Умберто Еко), феноменологија (Морис Мерло Понти), структурализам и постструктурализам (Ролан Барт), као и савремене, интердисциплинарне теорије гледања и визуелне културе (Џонатан Крери, Норман Брајсон, Мартин Џеј). 

О ВИДЕО ЏЕИНГУ И ПЕРФОРМАНСУ НЕНАДА РАЦКОВИЋА

Видео-џеинг (VJing), перформанс и атеље уметника Ненада Рацковића доносе идеје “другачијих’’ виђења дигиталних слика масовне комуникације. Изведене у клубу (дискотеци) или на унутрашњим површинама атељеа, Рацковићеве уметничке представе субверзивно нарушавају владавину ди-џеј (DJ) спектакла.

ВИНКЕЛМАН О ПОСМАТРАЊУ УМЕТНИЧКИХ ДЕЛА

У тексту се сагледавају схватања о уметности као комуникацији која су у српској науци о уметности развијана у другој половини 20. века, и пореде се са једним Винкелмановим чланком из 1759, у ком се, на основу каснијег развоја науке, ретроактивно препознаје тумачење уметности као комуникације. Из чињенице да је тај чланак у преводу познат српској јавности још од 1848, али да није схваћен ни употребљаван, и уопште из односа српских теоретичара према идејама њихових претходника, изводе се закључци о токовима развоја српске науке о уметности.