НЕ/КУЛТУРА МЕДИЈСКОГ ОКУЛАРОЦЕНТРИЗМА

У тексту се медијски окулароцентризам сагледава као својеврсна некултура самопотврђивања посредством реплицирања модела медијског приказивања. Технолошко усавршавање продукције визуелних записа више није подстакнуто идеалом „картезијанског перспективизма“, већ одржањем фасцинације визуелном разменом. У постиндустријском друштву визуелни записи не производе стварност, они не конструишу истину, једнако као што не теже њеном разоткривању, они се производе као означитељи механизама надзора. На тај начин медијска хиперпродукција приказâ још једино објављује да над оним што је у фокусу постоји нека власт, непроглашавајући прихватање одређене интерпретације стварног као грађанску обавезу, јер се од вере у Истину коначно одустало, већ пристанак на учешће у одржању механизама означавања надзора.

(НЕ)КУЛТУРА ДИГИТАЛНОГ ДОБА

Данашњи студенти причају дигиталним језиком и процесуирају информације веома различито од претходних генерација. Постоји довољно доказа који потврђују да је питање утицаја дигиталних технологија на омладину и процесе учења неправедно запостављено и да се образовне институције и надлежни органи морају озбиљно посветити изучавању ове области. Нема образовања без комуникације, али какву комуникацију обезбедити у образовном систему који се налази у дигиталном добу. У време пре појаве електронских мас-медија, учитељ је био најважнији у давању информација о свету својим ученицима, био је задужен за успостављање њиховог вредносног система и норми у друштву, што је са увођењем масовних медија промењено. Дигитално доба донело је са собом изучавање вештина као што су процена, анализа, приступ, учествовање и креативност, а које су од значаја током решавања проблема који се јављају у свакодневном животу. У раду се критичком анализом обрађује глобални феномен „дигиталних домородаца“ са посебним аспектом на њихове способности учења у традиционалном оквиру образовања.

О ГОСТОПРИМСТВУ И ИНОВАТИВНОСТИ

Улога јавног гостопримства, некад и сад, показује се као важна у конституисању стабилности и промене у културама. Гостопримство у сфери јавног (не)културу једне заједнице званично представља другој, истакнутог представника другом, посредује у културним трансмисијама и утиче на иновативност културних система. Писање теоријског чланка о деловима структуре, одликама и међусобним односима гостопримства и иновативности засновано је на претпоставци о њиховим квалитативним везама. Јавно гостопримство (места симболичког успостављања комплементарности две стварности – нас и њих) и процеси иновативности (континуирана акумулација промена) портретисани су освртима на митско у културама, изводима из историје, историје идеја о страном и гостопримству, резултата скорашњих истраживања иновативности и гостопримства и ангажованих критичких ставова аутора. Закључак је да разлике у овладавању друштвеним и физичким непознаницама, испољене кроз структуру и форме јавног гостопримства, успостављају квалитативне разлике у културним трансмисијама и потенцијалима иновативности неке културне заједнице.

СТУДЕНТСКА ПЕРЦЕПЦИЈА УЛОГЕ КУЛТУРЕ И КУЛТУРНОГ НАСЛЕЂА У ФОРМИРАЊУ НАЦИОНАЛНОГ БРЕНДА

Овај рад се бави националним брендом као скупом мисли, осећања и слика који одређене заинтересоване категорије могу имати о својој или о некој другој земљи. У раду се анализирају чиниоци којима се та слика гради, као и бројне економске и политичке последице које једној земљи доноси позитиван национални бренд. Посебно је приказано како студенти, као прогресивна снага друштва и будући лидери, виде улогу културе и културног наслеђа у поправљању слике која о Србији постоји у свету.

ЧИТАЊЕ АМБАСАДОРА: ФУНДАМЕНТАЛНИ НАРЦИЗАМ, ПОНИШТЕЊЕ СУБЈЕКТА И ЈОШ ЈЕДНА СКИЦА ЗА АУТОДЕСТРУКТИВНУ ФУНКЦИЈУ ПОГЛЕДА

Овај текст настао је у контексту прелиминарних истраживања аутора на терену анализе слике, у којем функција погледа има пресудан значај у операцији “поништења субјекта” посматрања. Текст полази од познатих теоријских и историјско-уметничких тумачења слике Амбасадори, којом Ханс Холбајн Млађи, у првој половини шеснаестог века, супротставља не само оптичку, нелинеарну перспективу доминантној централној геометријској перспективи, него и једног геометријског (праволинијског, straight) субјекта другачијем субјекту: оптичком, екс-центричном, скопичком. Намера текста је да, и пет векова касније, још једном пробуди статичног, фиксираног и фокусираног посматрача (симптома и главног протагонисту исто тако статичне, фиксиране и фокусиране културе погледа) у циљу заузимања радикално другачије позиције посматрања. Зашто? Зато што се измештањем Холбајновог посматрача из позиције statusa quo (децентрирањем његовог погледа, оптичким померањем из удобности фиксиране тачке опажања, као и његовим физичким померањем) тако децентрализованом, “ексцентричном” посматрачу нуди прилика да се још једном, и сваки пут изнова, активно укључи у историјска померања ка другачијој култури погледа. Овде се под другачијом културом погледа подразумева она култура због које, константним прекорачењем граница некултуре погледа, имамо разлога да верујемо у могућност другачијег света, другачијег поимања света слике и другачијег поимања слике света – другачијег од оног у којем, попут заробљеника, жели да нас задржи конзервативна, атавистичка, самодовољна, патријархална и “патриотска” култура једног окорело централистичког, тврдоглаво фронталног и неприкосновено правоверног (“straight”) погледа на свет.

КУЛТУРА ВИРТУЕЛНЕ (НЕ)РЕАЛНОСТИ

Интернет се може одредити као значењски флотантно окружење у чије се кодове пресликавају свакодневни чинови субјекта или друштвене групе, окружење које је новина само по себи (у смислу самог медија), али и у погледу начина на који реконституише процес комуникације. Медиј (канал, средство) комуникације, у случају интернета, спаја текстуалне, аудио и визуелне елементе, придодајући им интерактивност – могућност утицаја на форму и садржај тражене информације. Парадокс субјекта и идентитета лежи у чињеници да је субјект истовремено слободан да зада координате свог присуства на Мрежи креирањем свог личног профила, али истовремено и утамничен простором компјутерског екрана који је нестао и у потпуности прекрио визуелно поље. Поставља се питање да ли је заиста реч о „стварности“ и „копији стварности“; да ли смо на помолу једне нове, другачије реалности у којој се преплићу „реално“ и „виртуелно“.

МЕДИЈСКА ПИСМЕНОСТ И КУЛТУРА УЧЕНИКА ОСНОВНИХ ШКОЛА У НИШУ

У раду је разматран однос медија и образовања, а нарочито могућности развоја медијске културе и писмености у школском контексту. У процесу развоја медијске писмености и културе, значајну улогу имају школе, као базичне установе за васпитање и образовање, од којих се очекује планско и систематско деловање у циљу остваривања ефеката медијског образовања. На који начин школа развија медијску културу и писменост, који су потенцијали школе за развој ових процеса и да ли постоји разлика у ставовима ученика и ученица када је реч о развоју медијске културе и писмености у школи, покушали смо да сазнамо кроз истраживање ставова ученика и ученица основних школа. У раду је представљен део резултата обимнијег истраживања на узорку од 142 ученика основних школа, са територије града Ниша. Утврђено је да не постоји статистички значајна разлика у ставовима ученика и ученица, када је реч о перцепцији школске средине, као повољног контекста за развој медијске културе и писмености у делу наставних и ваннаставних активности.

КОЛИКО ЈЕ КУЛТУРЕ У КУЛТУРНИМ РУБРИКАМА

Век у коме живимо доба је када смо презасићени информацијама. Током једне године, у САД се, на пример, објави око 200 000 књига, радио-станице емитују приближно 70 милиона сати програма, док телевизије производе око 58 милиона сати телевизијског програма. „Од дана вашег рођења произведено је више информација него током читаве забележене историје пре њега, а половина укупног броја научника у нашој историји живи данас и производи информације.“ Ако бисте се одлучили да прочитате све оно што је објављено током једне године, морали бисте да прочитате по једну књигу на свака три минута, односно око пет стотина књига дневно. Ово се наравно односи само на новију светску продукцију, а не и на класике. Поставља се питање колико се од нових, управо објављених, књига заиста прочита, колико се и како о књизи и култури у целини пише, колико су новинари сами образовани, и колико су у стању да нам ову застрашујућу количину информација селектују, појасне и структуришу, у доба свеопште кризе, која је захватила и Србију, пустошећи је и на материјалном, али и на свим осталим пољима, па и културном и медијском. Пре годину дана објављени су код нас резултати до којих су дошли студенти мастер студија Факултета политичких наука у Београду, а који су проучавали третман књиге у српским медијима. Резултати су били далеко од охрабрујућих – осим Радио Београда 2 и специјализованих додатака посвећених књизи, који се објављују као додаци дневним листовима, увек викендом, о књизи се у српским штампаним медијима не пише довољно, а извештава се без неопходне студиозности и дубљег понирања. Овај рад фокусирао се на праћење и анализу културних рубрика у три српска дневна листа, „Политици“, „Вечерњим новостима“ и „Данасу“, током периода од 26.09. до 2.10 2012. и има за циљ да покаже шта данас садрже културне рубрике у ова три штампана медија, међусобну компарацију њиховог садржаја и квалитета, баш као и које су основне теме о којима се пише, који су новинарски жанрови најчешће заступљени.

ГАЛАТЕО О ЛЕПОМ ПОНАШАЊУ. БОНТОН ЂОВАНИЈА ДЕЛА КАЗЕ ИЗ 1558. ГОДИНЕ

Упутства за лепо понашање, бонтони, представљају одраз принципа који обликују свакодневни живот једне заједнице. Први модерни такав спис јесте “Галатео” Ђованија дела Казе, из 1558. У њему аутор наводи сет правила којих треба да се придржава појединац уколико жели да буде успешан члан друштва. Појединац коме се он обраћа није онај који тежи да се истакне у дворском миљеу, попут Кастиљонеовог “Дворанина”, већ грађанин који живи у републиканском амбијенту. “Галатео” представља директно упутство за цивилизовано понашање које је предуслов за опстанак заједнице. У раду се осврћемо на овај спис као текст који не губи своју актуелност, јер се у њему пажња обраћа на оне моделе понашања који леже у основи дефиниције уљудности, која карактерише културне навике које се сматрају позитивним и пожељним обрасцима и у времену у коме ми живимо.

КУЛТУРА И СРЕЋА

Дух културе садржан је у сократовском позиву на самоспознају, у циљу моралног побољшања, мудрости, доброг живота, који не само да доноси срећу, већ јесте срећа. Култура превазилази информисаност и знање у спознаји која доприноси процвату живота личности и друштва. Стварни смисао културе је у буднијој и снажнијој присутности себи и свету. Треба бити свестан суштинске разлике између „имати“ образовање, културу као акумулацију знања и „бити“ образована, култивисана личност што је резултат рефлексивног и креативног живљења. Култура је биофилна оријентација, јер омогућава слободан проток и реализацију животне енергије у игри експресије и облика. Докле год се у васпитању, школству и друштву уопште, култури не врати њен дух, ерос који ју је од памтивека прожимао, и докле год се она не буде преносила, комуницирала младим нараштајима, садржински и формално, у складу са тим значењем, они ће је доживљавати као страно тело туђе њиховим потребама, интересима и трагању за срећом.