ГАЛАТЕО О ЛЕПОМ ПОНАШАЊУ. БОНТОН ЂОВАНИЈА ДЕЛА КАЗЕ ИЗ 1558. ГОДИНЕ

Упутства за лепо понашање, бонтони, представљају одраз принципа који обликују свакодневни живот једне заједнице. Први модерни такав спис јесте “Галатео” Ђованија дела Казе, из 1558. У њему аутор наводи сет правила којих треба да се придржава појединац уколико жели да буде успешан члан друштва. Појединац коме се он обраћа није онај који тежи да се истакне у дворском миљеу, попут Кастиљонеовог “Дворанина”, већ грађанин који живи у републиканском амбијенту. “Галатео” представља директно упутство за цивилизовано понашање које је предуслов за опстанак заједнице. У раду се осврћемо на овај спис као текст који не губи своју актуелност, јер се у њему пажња обраћа на оне моделе понашања који леже у основи дефиниције уљудности, која карактерише културне навике које се сматрају позитивним и пожељним обрасцима и у времену у коме ми живимо.

КУЛТУРА И СРЕЋА

Дух културе садржан је у сократовском позиву на самоспознају, у циљу моралног побољшања, мудрости, доброг живота, који не само да доноси срећу, већ јесте срећа. Култура превазилази информисаност и знање у спознаји која доприноси процвату живота личности и друштва. Стварни смисао културе је у буднијој и снажнијој присутности себи и свету. Треба бити свестан суштинске разлике између „имати“ образовање, културу као акумулацију знања и „бити“ образована, култивисана личност што је резултат рефлексивног и креативног живљења. Култура је биофилна оријентација, јер омогућава слободан проток и реализацију животне енергије у игри експресије и облика. Докле год се у васпитању, школству и друштву уопште, култури не врати њен дух, ерос који ју је од памтивека прожимао, и докле год се она не буде преносила, комуницирала младим нараштајима, садржински и формално, у складу са тим значењем, они ће је доживљавати као страно тело туђе њиховим потребама, интересима и трагању за срећом.

КИБЕРНЕТСКИ ЕУГЕНИЗАМ КУЛТУРА У БЕРМУДСКОМ ТРОУГЛУ И НЕСТАНАК ЧОВЕКА

Радом „Кибернетски еугенизам: Култура у Бермудском троуглу и нестанак човека“ идентификујемо стратешке теоријске појмове и правце анализе стања у култури крајем двадесетог и почетком двадесет-првог века у делу Пола Вирилиа, теоретичара културе, феноменолога, чија мисао рубно захвата подручја физике, филозофије, политике и урбанизма. Анализе Пола Вирилиа фокусиране су на узајамно преплитање и преузимање човекове онтологије која се одвија у троуглу: рат – брзина – средства репрезентације, какве су машине перцепције и логистика перцепције. Вирилиов пројекат није међутим тек идентификовао утицај унутрашње логике и специфичности појединих технологија или технолошких феномена на културу, већ је проникао у широке импликационе димензије које ове технологије имају по колективну перцепцију простора и времена, при чему је свака нова технолошка направа одредила смер дисциплиновању и колонизацији људског субјекта, омогућавајући успостављање глобалитарне моћи која, подржана науком без савести: биотехнолошким екстремизмом, уздрмава и урушава саме основе хуманитета.

КУЛТУРНИ ОБРАЗАЦ И ПОЈАМ ПОЛУИНТЕЛЕКТУАЛЦА

Под културом једног народа, Слободан Јовановић подразумева све гране духовног живота, науку, веру, морал, књижевност, уметност, политику, право, војску, привреду, обичаје и забаве. У раду се приказује тип полуинтелектуалца, онако како је описан у Јовановићевим радовима. Указује се на сродност са појмовима из теорије скоројевића Богдана Поповића. Еволуција типа полуинтелектуалца довршава се његовим заузимањем места интелектуалца. У раду се разматра да ли појам полуинтелектуалца, како је одређен код Слободана Јовановића, може да се примени и на данашње време.

ЖИВЕТИ БЕЗ КУЛТУРЕ: МЕДИЈИ И КУЛТУРНА ПОЛИТИКА У СРБИЈИ

Медији су посредници у културном систему. Њихова улога је да као пси чувари будно мотре на потезе владе. Зато је предмет овог рада однос медија и културне политике у Србији. Основно истраживачко питање је: ако културна политика представља одговор на културне потребе и проблеме друштва и посебних друштвених група у области културе и уметности, на који начин медији посредују у остваривању ове функције. Посебно питање је чије интересе медији заступају. Ако су у приватном власништву, да ли чувају интересе грађана у чије име владе воде јавне практичне политике или интересе власника капитала.

ЂУБРЕТАРИ И/ИЛИ УМЕТНИЦИ: ДА ЛИ ЈЕ НЕКУЛТУРНО ВЕЛИЧАТИ ОТПАТКЕ

У овом раду ауторке покушавају да истраже савремени однос уметника према отпацима индустријске производње и његову спрегу са друштвом. Такође, у раду се испитује физичко, као и ментално, загађење човека савременог друштва, и улога уметника као сведока и визионара. Одбачени предмети, искоришћени и напуштени, попут уморних стараца, постали су нови предмети обожавања и опсесије једног круга уметника. Поставља се питање како је дошло до тога да ђубре и отпад, односно бројни одбачени и истрошени производи индустријске производње и масовне културе постану легитимно поштовани.

КУЛТУРА ИЗМЕЂУ РАТА ДУХА И ДУХА РАТА: СЛУЧАЈ ИРИНЕ АЛЕКСАНДЕР

У раду се истражује схватање културе у делу руске емигрантске списатељице Ирине Александер (1900-2002), полазећи од појмова „рата духа“ и „духа рата“, значајних за разумевање њених естетичких и политичких идеја, али и њене уметничке и друштвено-политичке делатности.

МУЗЕЈИ И ЕТИКА: ПРИСВАЈАЊЕ ПРОШЛОСТИ

У раду ћемо покушати да осветлимо једно од питања која се тичу етике музеја, а то је питање права музеја на поседовање артефаката који чине део културне баштине других земаља. Ово питање постало је све присутније у јавности у последњих десетак година, с тенденцијом добијања још већег значаја. Постоји неколико битних саставних делова овог проблема. Једно од њих се односи на чињеницу да су многи музеји до предмета који чине њихове значајне колекције дошли без претераног инсистирања на утврђивању власништва над артефактима које су куповали и добијали од својих донатора, али су исто тако до многих дошли и легалним путем. Неки истраживачи такође отварају питање аутентичности оних који потражују артефакте. Тако, на пример, питају се они, с обзиром да етрурска цивилизација више не постоји, коме би предмете који чине етрурску културну баштину требало вратити? Италији?