ГРАД КАО СЦЕНА

/in /by

Као највећи артефакт начињен људском руком, град има свеобухватан утицај на свест. Полазимо од тезе да јавни простор представља сцену у арени урбаног простора у коме долази до сукоба различитих интереса и културе. Ови сукоби доводе до тензије између човекових личних потреба и друштвене принуде. Ричард Сенет (Richard Sennett), културни антрополог, сматра да традиционални град насељавају „глумци, актери експресивних емоција који снагом симулације прозаичну стварност претварају у духовни и културни чин“. Оно што арену трансформише у позорницу на којој се ствара урбана култура су самосвесни и слободни појединци који чине упоришну тачку сваког урбанитета. Настојали смо да прикажемо на који начин се град трансформише у сцену
посредством фестивала уличне уметности. У првом делу рада град је представљен као сцена и истакнута је улога коју фестивали имају у његовој културној ревитализацији. У другом делу рада указано је на значај који улична уметност има за град. Трећи део рада посвећен је студији случаја Runaway International Street Art Festival. У закључку су размотрени значај и значење који јавни простор
има као простор друштвено-ангажоване уметности из перспективе уметника и перспективе локалног становништва.

ЗАУЗИМАЊЕ ПРОСТОРА И СТВАРАЊЕ НАСЛЕЂА

/in /by

У тексту је представљен фестивал All Girls Graf­fi­ti Jam (AGGJ). Истраживана је његова мотивација, раст и допринос регионалној сцени уличне уметности. Покренула га је 2018. године српска улична уметница TKV (The Kralj Vila) и AGGJ је започео као grassroot напор усмерен на стварање платформе за оснаживање и промоцију уметница и предузетница. Кроз заједничке уметничке интервенције, панел дискусије, изложбе и перформансе, фестивал је настојао да постане важна регионална платформа посвећена инклузији, изградњи заједнице и одрживости. Развој фестивала је документован кроз интервјуе са TKV, коорганизаторима и учесницама Фестивала. Представљена је организација, финансирање и улога фестивала у локалној изградњи заједнице и испитане
шире импликације које AGGJ има на урбану регенерацију и женско присуство у уличној уметности.

ДАНИ УРБАНЕ КУЛТУРЕ

/in /by

У раду су представљене специфичности фестивала Дани урбане културе који се од 2015. године одржава у Чачку. Овај фестивал је фокусиран на сликање мурала. Муралистима се уступају велике површине за сликање, али циљ фестивала је и промоција хип-хоп музике и екстремних спортова. Са наме ром да се разумеју специфичности овог фестивала, ова студија случаја анализира културну политику у граду Чачку, развој фестивала, сарадњу са Општином, административне поступке: добијање дозвола за сликање мурала, утицај мурала на свакодневни живот грађана, искуства уметника и медијско покривање фестивала. За потребе овог рада коришћене су методе интервјуа и анкета. У интервуима су учествовали директор фестивала Страхиња Бабић и два претходна градска већника за културу, науку и образовање у Чачку, Душан Радојевић и Милош Папић. Сарадња са Општином се показала као изазовна, али
се с временом побољшава, док је медијско покривање фестивала расло како се ширио. У оквиру рада спроведена је и анкета чији је циљ био да открије на који начин грађани Чачка доживљавају мурале, а попунило ју је 200 грађана различитих старосних доба. Резултати су показали значајан утицај мурала на свакодневни живот грађана који су анкетирани. Грађани су навели своје омиљене
мурале, њих 70% доживљава мурале као уметност. Финансирање овог фестивала углавном је организовано преко пројеката и спонзорстава, док део финансира Општина. Дани урбане културе смештени су у специфичан теоријски оквир који се разликује од традиционалног схватања мурализма.

УЛИЧНА ГАЛЕРИЈА: ПОДСТИЦАЊЕ ДИЈАЛОГА У ЈАВНОМ ПРОСТОРУ ПУТЕМ УМЕТНОСТИ

/in /by

Смањење јавних простора у урбаним срединама постаје све доминантнија парадигма урбаног развоја, покренута трендовима тржишно оријентисаног развоја. У градовима попут Београда, овај феномен угрожава културну виталност и кохезију заједнице. Привремене урбане праксе појављују се као одговор на овај тренд, али и као одрживо решење, активирајући ове просторе
кроз културне и друштвене иницијативе. Ове праксе се у савременој научној литератури дефинишу као феномени који имају своју физичку манифестацију, односно као спонтане и директне праксе у урбаном простору, а односе се на привремено активирање упражњених или недовољно искоришћених објеката и простора. Распон деловања укључује различите уличне уметности, окупљања, фестивале и просторно-специфичне праксе. Улична галерија, смештена у центру Београда, пример је овог трансформационог потенцијала. Ревитализацијом напуштеног пролаза претворена је у живахни културни простор. Кроз уметничке изложбе и укљученост заједнице, подстиче дијалог и друштвену интеракцију, обогаћујући урбани пејзаж. Превазилажењем препрека попут ограничених ресурса и бирократских изазова, иницијативе попут Уличне галерије истичу улогу уметности у јавним просторима као катализатора друштвених промена и урбане ревитализације.

ГРАФИТИ МЕНАЏМЕНТ И ЕДУКАТИВНИ ПРОГРАМИ У БЕОГРАДУ

/in /by

Графити представљају сложен феномен који се може истраживати на различите начине. У овом тексту истражују се из угла графити менаџмента и начина на који се градови баве овим феноменом. Мариса Гомез прави разлику између „графита умјетности“ и „графита вандализма“, наглашавајући важност разумијевања мотива за настанак графита како би градови могли њима да се
баве ефикасније. Овај приступ се огледа у менаџмент програмима после 2000. године који почињу да препознају графите као специфичан умјетнички израз и то инкорпорирају у своје стратегије. У тексту су приказане и описане основне стратегије које градови примењују са графитима као што су: уклањање графита, регулација и кажњавање, као и нови приступи засновани на превенцији који укључују различите едукативне програме, рад са младим графити умјетницима и покретање легалних програма мурала. У тексту се посебно фокусирамо на искуство Београда у овој области, мапирајући контекст и постојећи регулаторни оквир током последњих двадесет година. Представљене су постојеће стратегије Града Београда (уклањање, регулација и кажњавање), али се указује и на запостављене аспекте (превенција и едукација). Поред тога, идентификују се и постојећи проблеми који се огледају у непотпуној регулацији у овом домену као и недефинисаним надлежностима и процедурама. Посебна пажња у тексту је
посвећена пројекту Рапресент Групе ИДЕ (од 2010. до 2015) као примјеру могуће образовне инцијативе у овој области. Циљ овог пројекта био је да трансформише градске подземне пролазе у легалне зоне за графите и пружи образовну платформу за младе графити умјетнике. Упркос бирократским препрекама, пројекат је показао потенцијал графита да побољшају запуштене јавне просторе ангажујући младе. Поред тога, показао је и колико је важно да Град Београд има јасно дефинисане прописе и процедуре у овој области, што је један од предуслова за успјешну сарадњу између града и графити умјетника у уљепшавању града.

УМЕТНОСТ И ЈАВНИ ПРОСТОР ГРАДА: ВИЗУЕЛНИ ПРОГРАМА БЕЛЕФ ФЕСТИВАЛА 2008. И 2009. ГОДИНЕ

/in /by

У тексту је представљено директно искуство рада на визуелном програму фестивала Белеф 2008. и 2009. године из перспективе дела ауторског тима. Фестивал је у оба издања у потпуности био фокусиран на јавни простор и подразумевао привремене и трајне уметничке интервенције на самој структури града. Ауторке текста баве се ширим контекстом који је утицао на програмску
оријентацију и усмереност ка јавном простору, дају осврт на неке од учесника и реализованих програма, али и кратку анализу продукцијских услова рада једне градске манифестације какав је Београдски летњи фестивал. У закључном делу
из субјективне перспективе реализаторки програма и са дистанцом од петнаест година даје се кратак осврт на ефекте програма и однос тадашњих стремљења и савременог тренутка.

ИЗВАН ЕСТЕТИКЕ: ЕТНОГРАФСКИ СУСРЕТИ СА МУРАЛИМА У БЕОГРАДУ

/in /by

Улице данашњег Београда испуњене су различитим врстама уличних (уметничких) интервенција, укључујући и мурале. Мурали нису само средство за уметничко изражавање или улепшавање урбаног простора. У овом тексту муралима се приступа из еколошке перспективе, која омогућава да се докаже да су то сложени ентитети који не само да могу да комуницирају једни са другима
и с временом добијају нова значања, већ су и саставни део „еко-система“ престонице и српског друштва. На основу етнографских сусрета са два београдска мурала, у тексту је представљена постсоцијалистичка трансформација српског и бившег југословенског друштва и истражени начини на који људи у датом социокултурном и географском простору доживљавају промену различитих
темпоралности.

АВАНТУРЕ ИНСПЕКТОРА ЈОДЕ ЗГУЖВАНОГ: НЕНАСИЛНИ АКТИВИЗАМ И КВИРОВАЊЕ УЛИЦА БЕОГРАДА

/in /by

Инспектор Јода Згужвани је активистички пројекат Николе Хермана Никше, који је заједно са својим мопсом Јодом као алтерегом стварао уличну уметност и уносио критичке коментаре и хумор у нашу свакодневицу и на београдске улице између 2014. и 2018. године. Њихов рад је блиско везан за ЛГБТ+ историју и активистичке интервенције кроз уличну уметност последње две
деценије у Београду и пример је локално контекстуализоване и критичке апропријације концепта и термина queer/квир као квара. Кроз скоро 200 различитих порука, Јода се поигравао са свакодневним говором, често кварећи или подривајући оригинално значење, нудећи једну важну родну и друштвену критику у јавном простору који је често био препун агресивних порука мржње почетком двехиљадитих. Неопходно је да сагледамо ове интервенције као „ситуациона уметничка дела“ која служе сврси квировања простора и промовисања идеала ненасилности. Мали шаблони мопса Јоде које је Никша користио да би обележио град могу да се интерпретирају као знак отпора и наде у околини која је склона десензибилисаности на насиље и општу апатију у друштву.

ГРАД И СЛИКА: ЗНАЧАЈ И ФУНКЦИЈА СЛИКАРСКИХ ИНТЕРВЕНЦИЈА У ЈАВНОМ ПРОСТОРУ

/in /by

У уметничко-истраживачком пројекту Град и слика – значај и функција сликарских интервениција у јавном простору анализирају се могуће сликарске интервенције у јавном простору кроз теоријско истраживање засновано на анализи већ постојећих интервенција на подручју ужег центра и неколико удаљених београдских насеља. Овај интердисциплинарни пројекат тежи
категоризацији репрезентативних примера различитих типова интервенција на основу њихове функције, у односу на уметнички, друштвени, политички и контекст односа са институцијама. На основу резултата истраживања може се закључити да богату разноврсност сликарских интервенција Београд не дугује само уметничком деловању на различитим нивоима, већ да је у огромној мери заступљена и употреба слике из неуметничких побуда, које варирају од просте комерцијалне промоције до идеолошке пропаганде и говора мржње, чиме се релевантност слике у јавном простору савременог града вишеструко потврђује.

WRITING MY NAME: ГРАФИТИ ПОКРЕТ У БЕОГРАДУ 1984 – 2003 И ПРИЧА О ГРАФИТИ ЏЕМОВИМА 2006 – 2013

/in /by

Аутор се фокусирао на почетке и историју графити покрета у
Београду. Због недостатка литературе, било је неопходно снимити интервјуе
са неколицином активних цртача да би се ова историја уопште и написала,
излистали главни учесници на сцени, разумеле технике, стилови и значење,
представиле локације и генерално развој саме сцене. Новобеоградски Блок 45
се традиционално узима као почетна тачка графити покрета и једна од првих
градских „мека”; узимају се у обзир и друге локације које су активиране ширењем
графити културе по граду, формирање многих екипа/круова (crews), сарадња
између самих графитера. Након почетних корака и малобројних примера
током средине осамдесетих, графити покрет добија ветар у леђа од средине
деведесетих када је формирана стабилнија и континуирана сцена. Краткотрајна
пауза у раду многих дотадашњих графитера настала је 2003, а дотад је сцена
сазрела, произвела неколико генерација графитера и добила значајну медијску
пажњу. Томе су такође допринели организација неколико графити џемова од
1999. и постепено укључивање графита у званични уметнички свет. У другом
делу чланка аутор пише о графити џемовима (graffiti jams), фестивалским
окупљањима од велике важности за развој, зрелост и видљивост графити
сцене, као и приликама за умрежавање графитера и нову продукцију. Џемови
имају потенцијал да инспиришу младе и нове графитере и дају им могућност
да виде и упознају старије, активне и релевантне графитере на сцени на једном
месту. Аутор је учествовао у организацији бројних фестивала између 2006. и
2013. године, укључујући Sabotaz Jam, џемове на фестивалу БЕЛЕФ и Сусрет
стилова (Meeting of Styles). Представљен је кратак преглед џемова, њихова
организациона позадина и значај за београдски (и српски) графити покрет.