Листа чланака: Истраживања

У раду „Парадигма партиципативности у савременом медијском контексту” разматрана је парадигма партиципативности у оквиру савременог медијског контекста, будући да је анализа савременог медијског и информационо-комуникационог контекста неопходна основа за стицање целовитијих увида у нове парадигме партиципативности и партиципативне праксе. У раду су кратко назначени кључни појмови, појаве и процеси који су значајни за дигитални медијски контекст: конвергенција и дигитализација медија, мултитаскинг, медији као учесници у стварању поруке, експанзија друштвених медија. Такође, у раду је указано и на одређене сличности и разлике између партиципативних пракси пре и после интернета, на утицај информационо-комуникационих технологија на медијску сферу, те посебно на могућност која представља јединствену одлику савременог медијског контекста: могућност да се, применом дигиталних технологија и медија, укључимо и ангажујемо у медијској и технолошкој сфери, на аутономан начин, вођени сопственим интересовањима. Медији који омогућавају учешће корисника и отварају могућности за неговање и развој партиципативне културе у раду су одређени као партиципативни медији и дате су основне назнаке њихових кључних карактеристика, значајних за тему рада.

У раду се компаративном методом проучавају две приповетке: Смрт у Венецији Томаса Мана и Бајрон у Синтри Иве Андрића. Указивањем на сличне мотиве и обраде истих, повезују се поетике двају писаца. Компарација се остварује на четири различита нивоа: обрада градова у овим приповеткама, уметници – јунаци приповедака, форма лепоте и љубави за којом трагају, и различито деловање лепоте и љубави на њих. Поступци и деловања главних јунака отварају општеважећа морална питања. Тема љубави у исто време повезује и раздваја ове приповетке. Посебна пажња усмерена је на дефинисање разлика у ведрини коју носе ове приповетке.

Глина као скулпторски материјал значајна је по томе што је примарни материјал у вајарству и до данас је одржала архетипску константу. У свом истраживању тражим могућности које ми глина пружа кретањима у свим правцима у коме је људско тело предмет истраживања. Бесконачност покрета људског тела и бесконачне могућности ми омогућавају да на зиду мог атељеа реализујем цртеже. Своје искуство цртежа настављам на „зидном симулакруму” (који малтеришем, лепим, наносим и спајам). Глину третирам интерактивно са цртежом. Потом, иде на зрачно печење и тако високо синтеризована глина добија црвену боју као и цртежи, тако да та монохромност одговара укупном мом истраживачком приступу. За оптимално изражавање одређене форме у примени веома је важно познавање својстава материјала и његових могућности у опсегу мог истраживачког рада. Глина је погодна за употребу у градитељству, керамичкој индустрији, за процесе синтеровања. Велики број малих фигура које сам радила, увек су биле у другачијем покрету. Неке су биле у позицији умножавања и репетиције, а оно што је најважније, све те фигуре у покрету су биле изложене на једном одређеном терену-презентација изложбе. Фигурице су презентоване на квадратној површини димензија (2×2 m) у хоризонталном положају. На тој површини било је 500 фигурица – фигура до фигуре. На IV години основних студија за један такав рад добила сам награду уметничке ливнице „Станишић”.

Завод за проучавање културног развитка из Београда спровео је током 2009. године обимно истраживање о савременом српском позоришту. Планиран као свеобухватни преглед постојећег стања у позориштима Србије, пројекат подразумева прикупљање података, детаљнију анализу рада, организације, продукције и начина финансирања, као и могуће пројекције нових и бољих модела функционисања свеукупног позоришног система и појединачних позоришних кућа у смислу усклађивања жељеног и могућег. Српска позоришта као предмет истраживања у култури представљају изузетно значајан сегмент у садашњем друштвеном тренутку, с обзиром на све функције позоришта, као и на неопходност крупних и конкретних реформи у систему функционисања које намећу друштвене промене.