Листа чланака: Критичка историја преиначавања јавних простора Београда - од краја 18. до почетка 21. века

Дворски комплекс на Теразијама, један од највреднијих амбијената историјског језгра Београда, формиран је у размаку од средине деветнаестог до почетка треће деценије двадесетог века. Етапност у обликовању комплекса, осим што је потврдила доследност са идејама оригиналног пројекта из 1881, показатељ је и сложеног процеса у којем су се преплитале уметничке и политичке концепције. Намера рада је да анализом фаза настанка комплекса расветли кључне чињенице његовог архитектонско-урбанистичког и пејзажног уређења, који са собом носе и важне симболичне, друштвене и политичке конотације. Промене које ће обележити развој комплекса у периоду након Другог светског рата у циљу његовог претварања у репрезентативни јавни амбијент и управно средиште Народне Републике Србије и ФНР / СФР Југославије, разматране су у контексту измењених друштвено-политичких услова. Акценат рада је на утврђивању удела које је формирање дворског комплекса на Теразијама имало у креирању топографије јавних простора централне градске зоне Београда у ширем историјско-друштвеном оквиру век и по уназад.

Разматрање било које историјске теме када су архитектура и град у питању нужно намеће упитаност којим категоријалним апаратом мишљења оперишемо. Подразумевање да знамо шта чиме именујемо и како у тим границама мислимо може да склизне у неразумевање. У том смислу је неопходно прецизирати шта су архитектонска историја, шта архитектонска критика а шта теорија архитектуре. Њихови временски хоризонти мишљења су различити и историја архитектуре и архитектонска критика немају исту могућност повратног деловања на Архитектуру и на Град. У том смислу се и жељени појам критичке историје мора додатно профилисати. Разликовање повести од историографије, као и историје догађаја од историје постојања трансвременских физичких структура, почетни су кораци за гипкију и боље одређено, друштвено корисније разграничавање домена. На једном од многих могућих примера, простору онога што се у Београду зове Теразијска тераса, показује се збрка логика и делања која, због помањкања критичке јавне речи у поводу текућих урбанистичких одлука, заувек затвара ретку топографску могућност и изванредне урбанистичке идеје.