Листа чланака: Културе ритмова и спектакла

Почетком двадесетог века започиње ера прогресивног технолошког развоја. Она даје нови концепт појму “реалног”, а реални догађаји постају основ за надоградњу медијске индустрије. Технолошка револуција у двадесетом веку довела је до експанзије масовних комуникација, а радио, филм, штампа, телевизија, интернет и остала средства медија постају доступни у сваком домаћинству. Латиноамеричке теленовеле, којима доминира “реалистични” наратив, на карактеристичан начин комбинују свет реалности и фантазије, подржавајући систем владајућих социјалних, идеолошких и политичких вредности. Оне постају глобално популаран телевизијски жанр са дистрибуцијом ван оквира латиноамеричких земаља. У раду се критичком анализом обрађује глобални феномен латиноамеричких теленовела са посебним акцентом на медијском, културолошком и социјалном аспекту њиховог деловања.

U radu je ponajprije riječ o odnosu suvremenog čovjeka prema zdravlju. Težište tog odnosa izmješteno je od osobne brige za zdravlje, ili bolje brige svakog čovjeka za vlastito zdravlje, u brigu sustava za zdravlje sviju. Ovo sve se odvija u socijalnom, kulturnom, ekonomskom, medijskom i tehnološkom okružju kojeg možemo nazvati spektaklom. U problemsko-sadržajnom pogledu rad se temelji na prilozima triju autora: Ivana Illicha, Guya Deborda i Lidije Gajski. Od njih svako u svom području tematizira probleme koje nastojimo u ovom radu prikazati u sklopu. Prvi daje kritiku institucija industrijskog društva koje čine čovjeku štetu jer transformiraju subjekt iz pojedinca u sustav. Drugi autor daje opširan i dubok prikaz spektakla kao mehanizma stvaranja lažne svijesti o čovjekovom životu. Treća, Lidija Gajski, daje izniman i obuhvatan prikaz funkcioniranja zdravstvenog sustava posebno ističući probleme odnosa brige za zdravlje i proganjanja profita. Drugi sklop problema iznesenih u ovom radu vezan je uz ulogu znanosti u suvremenom društvu. Znanost je uglavnom poistovjećena s istinom u čemu se također vidi partikularizacija i fragmentacija jer se zanemaruju drugi aspekti i perspektive čovjekove duhovnosti, primjerice religija i umjetnost. Kada je u pitanju zdravlje u procesu komercijalizacije znanosti, koji se najbolje očitava, s jedne strane u financiranju znanstvenih istraživanja, a s druge strane u naplati rezultata istraživanja iz sfere društvenih financijskih potencijala, može se uočiti proces deracionalizacije znanosti, koja gubi karakter opće umne rasudbe i dolazi u službu kapitala i multiplikacije profita. Pitanje spektakla ovdje dobiva početnu poziciju interpretacije. 

У раду истражујем утицај медијског окружења, опште спектакуларизације друштва путем медија, на језик савременог позоришта. Поље истраживања је постдрамски театар, који је дефинисао Ханс-Тис Леман и аутори попут групе Гледалишче Глеј, Forced Entertainment, Ренеа Полеша, Констанце Макрас, Николаса Штемана, Роберта Лепажа, Андраша Урбана. Једна од главних Леманових дефиниција постдрамског театра је његово простирање у медијским околностима, на које оно реагује променом своје структуре. Аутори постдрамског театра у својим представама дају различите реплике на ту укорењену спектакуларност у друштву, масовним медијима фрагментизовану перцепцију, тематизујући је на сцени, што је тема истраживања у раду. 

Рад о спектакуларним телима у стваралаштву драмског писца Едварда Бонда (Edward Bond) бавиће се његовим комадима о рату зато што је рат највећи и најчешћи од спектакала на историјској позорници западноевропске цивилизације и зато што је рат показатељ стварног (а не само прокламованог) односа западне цивилизације према људском телу, тј. према човеку. Обични људи, јунаци Бондових драма, су безимени, такорећи неприметни људи чије судбине нису предмет великих друштвених спектакала (попут краљевских венчања, поп концерата, фудбалских мечева или председничких избора); тек као жртве ратова, природних непогода, нуклеарних катастрофа или боравка у логорима смрти, судбина њихових тела понекад постаје предмет анализе, предмет колективне и личне моралне пажње или (оно што се најчешће дешава) предмет краткотрајних сензација у медијима. Будући да обични свет (деца, мајке, стари људи, незапослени, војници и радничка класа) никад нису они чији се глас у јавном и доминантном дискурсу може чути (већ се на њих гледа пре као на “црвене црне и неуке” – Red Black and Ignorant), од посебног је значаја да у делу Едварда Бонда они заузимају најважније место. Драма “Црвени црни и неуки” (Red Black and Ignorant), кратки агит-проп први комад у трилогији Бондових “Ратних комада” из осамдесетих, биће коришћен у овом раду, поред осталих Бондових драма, као текст од посебног значаја.