МАСКА У ЈАПАНСКОМ ПОЗОРИШТУ НО КАО ПОСРЕДНИК У КОМУНИКАЦИЈИ УНУТАРЊЕГ И СПОЉАШЊЕГ

Тема текста: Маска и маскирање

Аутор текста: Далибор Кличковић

Јапански театар но вероватно је данас у свету најпознатији тип позоришта у којем глумци користе маске. У Јапану, употреба маске примећује се још у преисторијској прошлости те земље, иако порекло данашњих маски треба тражити у знатно каснијем времену, по општој сагласности од VII века, када маска стиже из Кине. У Кини су тада већ постојале сценске извођачке вештине, које настају популаризацијом неких облика верских ритуала и увођењем народних тема у обреде истеривања демона. Кинеска маска, каква се ту користила, пренета је и у Јапан, да би се од XIV века њена употреба све више везивала за тада нову позоришну врсту, драму но. У вековима развоја новог театра, чијим се творцем сматра глумац Зеами Мотокијо (1363–1443), биће утврђен и репертоар маски, прилагођених његовој концепцији и темама. У но-драми, од њених почетака преплићу се елементи будизма, шинтоизма и књижевности, чиме она представља аутентичну синтезу јапанског духа тог времена.