ПИСАНА ЗАОСТАВШТИНА И УСМЕНО ЗАВЕШТАЊЕ

Тема текста: Институт легата и културна политика у Србији

Аутор текста: Дејана Оцић

Рукописно и библиотечко наслеђе историчара цивилизације и историософа Жарка Видовића, као пример не сасвим типичног легата, указује на нека значајна питања легатства, које законодавствo и културна политика заобилазе или их само подразумевају. Будући да иза Видовића није нађен писани тестамент,а за њим је остала и богата рукописна заоставштина и они који брину о њој, отвара се другачије питање – питање осећања моралне обавезе у легатству. То питање упућује нас на личан однос легатора према својој заоставштини и на однос легатара према тој заоставштини, који проистичу из личног осећања дужности и морала. Аутентичност Видовићеве писане и усмене речи, његов брижљив однос према рукописима, снажне поруке које његови рукописи носе, али и његова личност, обавезали су његове легатаре да овај легат сачувају. Но, те обавезе не би било да није проистекла из личног осећања дужности Видовићевих настављача. Лични и међулични односи легатора и легатара обогаћују наслеђено и чине од заоставштине – завет, а свест свих учесника о доприносу заједничком културном добру кључна је и за остварење националног интереса.