САЗРЕВАЊЕ АУТОКЕФАЛНОСТИ СРПСКЕ ЦРКВЕ
Тема текста: Српска православна црква
Аутор текста: Мирко Сајловић
Према источно-римској (византијској) црквено-политичкој теорији, да би један народ добио од Васељенске патријаршије црквену аутономију морао је да задовољи извесне државно-политичке, црквене и културолошке стандарде које су од њега захтевале надлежне институције Византијског царства. Од времена досељавања српских племена на ове просторе током VI века, преко њиховог покрштавања, описмењавања и стварања мањих па потом и већих удружених „политичких” заједница, текао је процес културног уздизања Срба сходно хришћанско-ромејском обрасцу. Након вишевековног узрастања у хришћанском животу,стицање аутокефалности Српске цркве 1219. године био је јасан показатељ духовне зрелости српскога народа, као и места и улоге Срба на геополитичкој карти југоисточне Европе почетком XIII века. Од овога времена српски црквени поглавар (архиепископ) званично добија своје место у поретку (диптиху) православних поглавара, а српски краљ заузима високо место у византијском систему хијерархије политичких владара. У раду се, дакле, указује на основне токове преображаја српскога народа од паганства ка хришћанству и поступност у његовом сазревању на плану црквеног живота до 1219. године, када Срби и званично бивају уврштени у ред хришћанских цивилизованих народа.