СРЕДЊОВЕКОВНИ МАНАСТИРИ СРБИЈЕ – НЕИСКОРИШЋЕНО БОГАТСТВО ОДРЖИВОГ ТУРИСТИЧКОГ РАЗВОЈА

Тема текста: Истраживања

Аутор текста: Снежана Штетић и Игор Тришић

Историја народа се огледа и у његовим културно-историјским ресурсима. Сакрални споменици Србије представљају данас неизоставан атрактивни фактор и важан сегмент специфичног облика туристичког и културног путовања, који се назива верски туризам. Неке од најзначајнијих верских дестинација сасвојим неисцрпним сакралним благом у свету, бележе веома значајан девизни прилив остварен од туризма. Томе доприноси културно наслеђе као један од најважнијих туристичких мотива, којем стреми велики број туриста у свету, и представља значајан потенцијал одрживог развоја туризма. Република Србија развој туризма базира између осталог и на валоризацији културно-историјске баштине, међу којима манастири и цркве заузимају значајно место. Српска православна црква располаже великим бројем објеката, који у националним и међународним оквирима имају важну историјску, културну и верску вредност. Као најзначајнији сакрални објекти могу да се издвоје манастири рашке, моравске и српско-византијске школе, али и фрушкогорски и овчарско-кабларски. У овом раду сагледаће се вредности појединих сакралних грађевина, насталих као задужбине породице Немањића. Оне и у години обележавања 800 година аутокефалности Српске православне цркве, представљају неискоришћене ресурсе за развој туризма Србије.