УТИЦАЈ ФИЛМА НА ПОЈАВУ И РАЗВОЈ ТЕМПОРАЛНОСТИ У ВИЗУЕЛНИМ УМЕТНОСТИМА

Тема текста: Филм и филозофија

Аутор текста: Маја Станковић

Увођење темпоралности – ограниченог трајања, покрета, промене – фундаментално мења начин функционисања уметничког дела: трајност, непроменљивост, „вечност”, више нису његова подразумевајућа обележја; уметничко дело није нужно предмет, већ и одређена активност, процес, искуство. Уметнички рад преузима логику флуида: његова материјална компонента, као што је облик, величина, формат, постаје променљива, a начин функционисања флуидан. Ова промена се не може посматрати независно од техничке репродукције, пре свега, филма који по први пут уводи покрет у, до тада, статичну, непроменљиву слику. Преко филма и покретне слике темпоралност се шири и на друге области визуелних истраживања, а ефекат тога је појава низа нових уметничких пракси: на почетку 20. века у оквиру авангарди, преко неоавангардних појава до савремене уметности у којој овакав начин функционисања постаје доминантан.