Публикације

МОРАМ ДА ВИДИМ ОСТРВА – ОД КУБЕ НА ФИЛМУ ДО ЧЕ ГЕВАРЕ У СВЕМИРУ 3Д

Овај текст сумира кубански однос према филмској уметности и начин на који је Куба представљана у холивудском филму кроз протекле деценије. Све то преко политичке репрезентације Кубе, од 1897. када је прва екипа почела да снима на овом острву, до улоге значајног екстеријера који Куба има у серијалима “Кум” и у низу филмова о тајном агенту 007, Џејмсу Бонду. За редитеља Оливера Стоуна који је тамо вишедневно интервјуисао Фидела Кастра за документарни филм о њему, Куба је преегзалтирани Парнас. Кроз све ове фасцете уочавамо нове романтичне преливе које Куба, временом, из Холивудске призме добија, па од узрока хладног рата постаје идеална дестинација за топлу добродошлицу. Овај по(п)литички феномен се потом упоређује са америчким односом према аутохтоној и често политички потпуно опречној јој јапанској острвској култури, оној са другог идеализованог и сатанизованог архипелага, да би се однос према усамљеној аутохтоној култури што подиже свој глас против експлататорског корпоративног система САД потцртао готово идентичном улогом коју има измишљена планета Пандора у најновијем хиту Џејмса Камерона “Аватар”. Како вешти 3Д герилски домороци, који одолевају технолошки премоћнијем непријатељу, у много чему асоцирају на Че Гевару и његову револуционарну компанију, схватамо да је америчка фасцинација Кубом у последње време подигнута на готово гротескну метафизичку разину.

СРПСКА ПУБЛИКА, ЈАПАНСКА АНИМАЦИЈА, ФИЛМОВИ И СТРИПОВИ

Текст се бави истраживањем процеса упознавања српске публике са јапанском популарном културом, а превасходно се то односи на стрип и анимацију. Представљен је кратак историјат стрипа у бившој Југославији, потом су наведени и неки од првих сусрета српске публике са јапанским анимираним серијама. Објашњени су термини „аниме“ и „манга“, њихов типичан развој у Јапану, а следи и преглед феномена који су заслужни за њихову популарност у остатку света. Наводе се сајтови www.bg-anime.com и www.anime-overdose.com који су добрим делом заслужни за промоцију јапанске популарне културе у Србији, из тога следи кратак преглед рада друштва Сакурабана. Затим, представљене су неке од карактеристика и тематских подела у аниме и манга индустрији, потом су представљене карактеристике манга стила, као и приказ како су оне прихваћене у Србији.

ЖЕНЕ И АНИМЕ: ПОПУЛАРНА КУЛТУРА И ЊЕН ОДРАЗ ЈАПАНСКОГ ДРУШТВА

УКИJО-Е ИЗМЕЂУ ПОП АРТА И (ТРАНС)КУЛТУРНЕ АПРОПРИЈАЦИЈЕ

Овај рад анализира, с једне стране, уметничко дело Мухамеда Кафеџића – Мухе, а с друге, проматра значење и примењивост теорија културне апропријације на његов рад. Циљ рада је да представи сложен поступак преузимања токова и појава из историје уметности, на примеру Кафеџићевог рада јапанских укијо-е дрвореза (XVII-XIX век) и Америчког Поп арта (XX век), који контекстуализацијом и иновативним третирањем добија нова значења и читања. На крају, у контексту Босне и Херцеговине, намера ми је да заговарам идеју како Мухин уметнички рад има одлике неприпадања локалној средини, традицији и поседује, последично, једно транс-културно усмерење. Међу наведеним делима се налазе серије радова попут 100 Views of Ukiyo-e, Volume I: Masters, омаж укијо-е традиционалним уметницима од XVII до XIX века тематизујући низ представа (позориште, митологија, еротика, самураји, куртизане, пејзажи, животиње); затим серије History re-painting и Japanesque које се поигравају са контекстом Босне и Херцеговине; 100 великих таласа који чине омаж и интерпретацију у виду мурала/уличне уметности Хокусаијевог Великог таласа Канагаве; као и Utamaro Lichtenstein која са хумором директно реферише истовремено на уметнике Роја Лихтенштајна и Хокусаија, два битна узора Мухиног рада.

ХИКИКОМОРИ – КОНЦЕПТ ДЕВИЈАНТНОГ ИМУНИТЕТА

Од деведесетих година ХХ века, проблем повлачења младих из друштвених токова живота јесте у фокусу јапанске јавности. Овај комплексан психолошко-социјални симптом, под називом хикикомори, често је разматран и тумачен из западне перспективе као инхерентно јапански. Искључивост таквих закључака не само да је теоријски упитна, већ генерише дискурс о Јапану као простору јединственог, национално одређеног, девијантног понашања. Овај рад најпре нуди теоријску контекстуализацију поменутог феномена, а потом отвара даља питања о „имунолошким” потенцијалима хикикомори заједнице унутар капиталистичког система у којем је обавеза производње неупитна.

КУЛТУРНИ ЧИНИОЦИ КАРОШИЈА И КАРО-ЂИСАТСУА

У раду се разматрају културни чиниоци смртности услед претерано дугог рада у Јапану. Тзв. кароши (смрт услед претерано дугог рада) и тзв. каро-ђисатсу (самоубиство услед претерано дугог рада) имају тенденцију пораста учесталости. Иако су ове појаве донекле распростањене и у другим земљама, у Јапану је убедљиво највећа учесталост, што у циљу објашњења намеће потребу за преиспитивањем тамошњих специфичности. У литератури се ове појаве најчешће објашњавају економским чиниоцима. Иако културне специфичности Јапана такође могу представљати важне чиниоце ових појава, у литератури им није препознат значај. Стога су у раду размотрене поједине карактерстике јапанске културе које могу бити битне за ове појаве. У том смислу, првенствено се истичу одржавање хармоничних односа са другима (унутар фирме) и лојалност (фирми), као неке од кључних вредности јапанске (радне) културе.

МЕДИЈАВЕЛИСТИЧКО НАСЛЕЂЕ ЈАПАНА И ВИЗАНТА У СРПСКОЈ КЊИЖЕВНОСТИ ДИГИТАЛНОГ МОДЕРНИЗМА

Основна хипотеза овог истраживања припада пољу интердисциплинарног изучавања српске књижевности, нарочито промена у књижевним парадигмама насталим на граници интеракција словенских и несловенских литература, које се значајно динамизују у обједињујућим перспективама нових медија. Стога се главна претпоставка ове анализе тиче односа елемената средњовековног византијског и јапанског књижевног и културног наслеђа у контексту развоја основа српске књижевности са извесним елементима поетике дигиталног модернизма.

“OTAKU” SUBKULTURA

Ovaj tekst istražuje otaku subkulturu, sve brojniju japansku grupu obožavalaca i (opsesivnih) kolekcionara mangi, anima i njihovih pratećih proizvoda, koji se međusobno oslovaljavaju sa “otaku”. Osnovna istraživačka pitanja na koje ovaj tekst želi da ponudi odgovor su: šta čini otaku subkulturu, koje je njeno mesto u savremenom japanskom društvu, odnosno da li je otaku kultura rezultat opšte transformacije japanskog društva i na koji način ga otaku transformiše, ali i na koji način otaku subkultura oslikava promene ljudskog ponašanja i komunikacije u postmodernom dobu uopšte?