КУЛТУРНА ПОЛИТИКА ЈЕДНАКОСТИ ПОЛОВА

Време у коме живимо, ма колико деловало савремено и либерално, ипак намеће питање: да ли у 21. веку заиста постоји културна политика једнакости полова или полна дискриминација и даље преовладава, како у појединим културама тако и у пословању? Жене у пословном свету спорије напредују, мање су плаћене од колега мушкараца, потребно им је више времена и напора да би досегле жељене позиције. У бизнису, посебно глобалном, жене на високој позицији су реткост. Предрасуда је да жене нису „сковане“ за лидерство, да су превише емотивне, да им недостаје снага… Да ли је заиста тако? Зашто више жена не достиже врхунске менаџерске позиције? Циљ овог рада је да одговори на претходна питања, да укаже на положај жена у глобалном бизнису, на прилике, изазове и препреке са којима се жене суочавају у послу, на њихову способност да балансирају између посла и породице и, коначно, да дâ смернице како културном политиком уклањати баријере на путу напретка жена.

ГЛОБАЛИСТИЧКИ АСПЕКТИ ЕКСПАНЗИЈЕ НОВИХ МЕДИЈА: ОД НЕМОГ КА ГОВОРНОМ (ПОКРЕТНОМ) СЛИКАРСТВУ

У данашње време се глобализација не може посматрати као издвојени феномен који притом утиче на настанак последица у многим сегментима социјалног развоја. То је општа појава која има и своје позитивне ефекте, али су они невидљиви и најчешће безначајни за обичног човека. Као најбитније средство за своје ширење она користи медије. Екран је у данашње доба постао средство све присутнијих медија, али и прозор кроз који посматрамо и тумачимо уметност данашњице. С обзиром на то да је приступачан готово свим људима, у овом или оном облику, он је најмасовније средство уметничке анализе и размене. Међутим из тог разлога се јавља и опасност, јер његова доступност великом броју појединаца доводи у питање аутентичност, али и вредновање неког уметничког дела. Класичну слику све више замењује филм, који помоћу свог начина гледања на свет и повезивањем различитих искустава својим гледаоцима пружа највећи број културалних информација на једном месту. На такав развој догађаја у великој мери утиче све снажнија веза између филма и других медија. Глобализација, али исто тако и нове медијске технологије, утичу на филмску нарацију путем које се долази до питања формирања и развоја личног идентитета модерног човека. Компјутер, за разлику од телевизије, још увек успева да у одређеној мери остане одан строго уметничком виду изражавања. У томе успева захваљујући видео-радовима, који су један од најновијих видова ликовног изражавања. Ипак, поставља се питање да ли видео-радови могу испунити принципе и идеје у оној мери у којој то чини филм. 

САЈБЕР ПЕРФОРМАНС КАО НОВОМЕДИЈСКА УМЕТНОСТ: ПРАКСА И ОНТОЛОГИЈА

Овај текст проблематизује однос између света реалности и привида у сфери глобалне доминације сајбер културе, кроз трансформацију једне од пракси извођачких уметности у новомедијску уметничку праксу. Класичан театар прешао је дуг пут од разбијања традиционалних форми, преко све чешћег увођења нових технологија у живу изведбу, до тоталне трансформације у простору интернета. То је отворило проблематику постојања самог театарског чина као извођења које се одиграва сада и овде и које ради искључиво са људским телом, тј. живим ликом (што га као праксу одваја од свих других уметности). Након што је извршена кључна интервенција са есенцијалним одређењем театра, премештањем позоришта као комуникацијске форме у сајбер простор, теорија се нашла на веома клизавом пољу интерпретације и критичког приступања његовој новој онтологији. Овим текстом само отварам нека питања, не износећи експлицитно уверења, нити икакав заокружен став о овој теми, с обзиром да проблематика уметности данашњице, у чијој се специфичној сфери отвара поље за полемику у области онтологије нових медија и сама поставља и развија као информатичка мрежа, без могућности за поуздано утемељење и потпуно осветљење деловања исте.

КУЛТУРАЛНИ НОМАДИЗАМ КАО ОДБРАНА ХЕТЕРОГЕНОСТИ

Фокусирајући се на постколонијални дискурс деконструкције бинарних опозиција наметнутих Западном културом, текст истражује како су тиме доминантне структуре заправо остале недодирљиве, и готово да се реификује другост ‘потчињених’. С друге стране, показује се како културални номадизам, који се не бави пореклом већ дестинацијом и постајањем, креира потенцијалност за једну нову, хетерогену културу. Номадским стратегијама, познати и стабилни културални кодови су измењени и уметнути у нове контексте – асамблаже, производећи алтернативни простор и време, као и вишеструкост унутар затворених кругова значења. Текст анализира и како се постколонијална деконструкција може применити на визуелну уметност и продукцију последњих неколико деценија. Паралелно новим поделама света, дестабилисању центра, глобализацији и, на крају, фрагментирању идентитета, десиле су се и промене у погледу нових модела организације и продукције уметничког дела. Специфичним начином функционисања, номадски уметници дају парадигму алтернативне културе, која уважава различитости, без хегемонија, надређених и потчињених.

ПРОЖИМАЊЕ МОДЕ И УМЕТНОСТИ НА ПРЕЛАЗУ ВЕКОВА

Рад анализира однос моде и уметности у ери глобализације и њихово прожимање у области модног дизајна. Социокултурни процес интеграције различитих културних вредности крајем двадесетог века доводи до преплитања различитих уметничких дисциплина и утиче на настанак новог интердисциплинарног медија који балансира између моде и уметности. Ове промене иницирају модне дизајнере на поновно процењивање улоге одеће, које треба да допринесе проналажењу алтернативних врста праксе и утичу на појаву новог типа уметника, концептуалног модног дизајнера, који у својим истраживањима улази у широко поље модних перецепција. Однос између модног дизајна и уметности почиње да се јавља као област у модним теоретским расправама, у којима модни теоретичари истражују пресек и везу између ових дисциплина, преиспитујући старе поделе. Преузимајући технике из разноврсних уметничких области, концептуални модни дизајнери својим делима отварају нове прерспективе и указујујући на нове методе и изразе, превазилазе традиционалне категоризације уметничких дисциплина.

ГЛОБАЛНА МОДА – МОДА БЕЗ ГРАНИЦА: ДИВЉАЧКА ЛЕПОТА АЛЕКСАНДРА МЕКВИНА

Данашње демократско друштво се одликује неолиберализмом, глобализацијом и мултикултуралношћу. Да ли је ово друштво заиста слободно и отворено каквим се приказује, или још увек постоји западњачки центризам, а стога и Други, само у прикривеном облику? У оваквом ‘либералном’ друштву и његовој глобализацији, глобализована је и мода. Али да ли ову моду, попут модних линија Александра Мекквина, можемо назвати ‘глобалном’, и ако можемо на који начин се она исказује? Да ли је она ‘мода без граница’ – амалгам равноправно измешане светске моде или је пак нешто друго? Ко одлучује која мода ће бити проглашена глобалном – ући у архив? Историјски гледано, уметност, а тако и примењена уметност, укључујући и моду, увек је говорила из дискурса своје културе, друштва, односно дискурса политике, те је свесно или несвесно увек имала активну улогу у конструкцији и очувању друштвених поредака и њихових вредности. Глобална мода, тако, такође има улогу у очувању свог поретка – неолибералног поретка.

СРПСКА ПУБЛИКА, ЈАПАНСКА АНИМАЦИЈА, ФИЛМОВИ И СТРИПОВИ

Текст се бави истраживањем процеса упознавања српске публике са јапанском популарном културом, а превасходно се то односи на стрип и анимацију. Представљен је кратак историјат стрипа у бившој Југославији, потом су наведени и неки од првих сусрета српске публике са јапанским анимираним серијама. Објашњени су термини „аниме“ и „манга“, њихов типичан развој у Јапану, а следи и преглед феномена који су заслужни за њихову популарност у остатку света. Наводе се сајтови www.bg-anime.com и www.anime-overdose.com који су добрим делом заслужни за промоцију јапанске популарне културе у Србији, из тога следи кратак преглед рада друштва Сакурабана. Затим, представљене су неке од карактеристика и тематских подела у аниме и манга индустрији, потом су представљене карактеристике манга стила, као и приказ како су оне прихваћене у Србији.

ЖЕНЕ И АНИМЕ: ПОПУЛАРНА КУЛТУРА И ЊЕН ОДРАЗ ЈАПАНСКОГ ДРУШТВА

ВИЗУЕЛНИ ПРИКАЗИ ЦРВЕНИХ МУЧЕНИКА: ПОРЕЂЕЊЕ СОВЈЕТСКЕ И ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ПРОПАГАНДЕ

Овај рад пореди совјетску и југословенску пропаганду из Другог светског рата, с фокусом на визуелне приказе партизанских мученика. Што се тиче ратне комунистичке пропаганде у Југославији, будући да је покрет југословенских партизана био слабо опремљен покрет отпора, она је имала ограничене ресурсе и мрежу за агитацију. Међутим, то не значи да је југословенски партизански покрет у смислу ратне мобилизације био ефемеран, будући да се метод агитације није радикално променио ни у социјалистичкој Југославији. Док су државе које су биле укључене у Други светски рат махом организовале масивну пропаганду (нарочито путем визуелних помагала какви су били филмови, билтени, постери, слике и илустровани часописи) југословенски партизански покрет није могао да приушти себи такву озбиљну пропаганду. Поред народно-ослободилачког позоришта, групе извођача који су одиграли значајну улогу на новоослобођеној територији, памћење путем фотографских слика имало је значајан агитациони ефекат у пропаганди југословенских партизана.

МАЦУО БАШО: УСКА СТАЗА КА ДАЛЕКОМ СЕВЕРУ

Српско издање Уске стазе ка Далеком северу Мацуо Баша има једну специфичност, а то су илустрације које је насликао Јоса Бусон, поред Башоа највећи хаику песник у историји те врсте поезије. Био је, својевремено, познатији као сликар. Као велики поштовалац Башоовог дела, он је направио десетак илустрованих верзија “Уске стазе”, од којих су данас сачувани један параван и два свитка. У нашој књизи су свих четрнаест слика и један цртеж (Камени стуб Цубо) из свитка, насталог 1779. Тако конципираног издања Башовог путописа нема ни у Јапану. За “Уску стазу” ка Далеком северу кажу да је данас најчитаније дело јапанске класичне књижевности. Она је култна књига за многе Јапанце.