Публикације

ПРИКАЗ ТЕОРИЈСКИХ МОДЕЛА У ДЕФИНИСАЊУ ИДЕНТИТЕТА ГРАДА – СТУДИЈА СЛУЧАЈА ГРАДА БЕОГРАДА

/in , /by

Текст представља истраживање различитих модалитета у дефинисању идентитета града, маркетинга града, као и изазова његовог „брендирања“. Приликом овог истраживања, узети су у обзир различити аспекти града: географски положај, урбана и архитектонска обележја, историја, перцепција коју грађани, надлежни градски ауторитети и туристи имају о граду. Маркетиншка анализа града, као и „бренд“ града, показује сву осетљивост појма и неопходност примене нових параметара у анализи града. У другом делу рада представљени су идентитети Београда засновани на карактеристикама града познатим из његове историје, на одговорима испитаника који су учествовали у истраживању о Београду 2006. године, као и на теоријама стварања идентитета града и дефиницији „бренда“. Афирмација представљених идентитета помогла би у грађењу позитивне слике града међу становницима, туристима и свима који утичу на његов развој.

КУЛТУРНА ПОЛИТИКА ГРАДА БЕОГРАДА (2011)

/in /by

Текст је настао на бази истраживања Културна политика Града Београда Завода за проучавање културног развитка спроведеног током 2011. године. Том приликом су мапирани активни актери у култури града Београда и прикупљени подаци о њиховим основним ресурсима за период 2008-2010. године. Град Београд чини 17 градских општина којима су 2008. године Статутом града одређени и послови који се тичу културе. У тексту је културна политика града Београда сагледана из перспективе градских општина, да ли се и на који начин ове одреднице Статута операционализују у пракси. Ситуација је анализирана кроз увид у културну инфраструктуру, кључне доносиоце одлука на нивоу градских општина, финансирање послова културе, планирање и сарадњу градских општина са Градом.

ТО СЈАЈНО ТРЕЋЕ МЕСТО ЗА НАЈЛЕПШЕ ТРЕЋЕ ПОЛУВРЕМЕ

/in /by

У раду се анализира значај кафане у организационој култури фудбалског клуба ветерана и ветеранског фудбала у Београду. Истражује се улога кафане као сјајног трећег места у којем се организује дружење након утакмице – треће полувреме и проверава теза да је управо то треће полувреме и најважнији циљ организације како појединачних клубова, тако и целокупног такмичења. Основни појмови и приступи социологије организације чине теоријски оквир у којем се настоји спровести поменуто истраживање – појам организације, организационе културе, садржај и типови организационе културе. У овом интердисциплинарном настојању посежемо и за доприносима социологије слободног времена и кафанологије.

СРПСКА ГРОБЉА И ПРОМЕНЕ У ПРОСТОРУ

/in /by

Премештање гробља крајем двадесетих година 19. века са руба српске вароши у Београду на далеку периферију поред каменолома Ташмајдан било је део политике освајања простора, и то на неколико нивоа: политичком, културолошком, убраном, комуналном и привредном, и трансформисало је простор око гробља. Изградњом и урбанизовањем тог дела вароши, постепено су се умножавали његови садржаји и функције, мада је до стицања независности Кнежевине Србије остао мање атрактиван простор од суседног Врачара. Како су се мењали културни обрасци грађанске класе (култура смрти и естетизација простора), мењао се и однос према простору гробља, па је у другој половини 19. века тражено да оно, дотада запуштено, неодржавано и често девастирано, буде уређено или измештено на периферију и плански изграђено, чиме би се обезбедила репрезентативност гробља у градском простору.

ЈАВНИ ГРАДСКИ ПРОСТОР НАСУПРОТ ТРЖНОМ ЦЕНТРУ У КОНЗУМЕРИСТИЧКОЈ КУЛТУРИ

/in /by

У раду се као репрезент савремених потрошачких простора разматра тржни центар. Потрошачки простор посматран је као место интеракција између окружења и актера, те актера међусобно. Идеја тржног центра је компресовање и интензивирање јавног простора смештањем свих потребних садржаја под један кров. На тај начин, умањује се потреба купца да се врати свакодневном животу, куповина постаје његова рекреативна активност, а тржни центар сигурно прибежиште. Предмет рада је истраживање ставова корисника према отвореним јавним градским просторима и тржним центрима, као и поређење њихових квалитета и недостатака. Основни циљ је унапређење знања и искуства у истраживачком и пројектанском погледу кроз истраживање односа између корисника, архитектуре и простора. Задатак је да се анализирају релације између архитектонског стваралаштва и ширих социолошко-културолошких промена изазваних комерцијализацијом савременог града – конкретно, пројектантски концепт формирања комерцијалних (превасходно трговачких) простора и утицаја које они имају према ширем градском (физичком и социјалном) контексту и коришћењу.

БЕОГРАДСКИ ПАСАЖИ XX ВЕКА

/in /by

Као полазна основа истраживања, у овом раду, постављен је просторни феномен XIX века – пасаж (passagen, нем.) – односно, наткривени (заштићени) пролаз између две улице, уметнут у градски блок, који је, према опсервацијама Валтера Бењамина (Walter Benjamin), представљао један од суштинских израза модерности у времену свог настанка. Упоређивањем и испитивањем пролаза/пасажа у урбаној историји Београда током XX века, рад анализира транспозицију овог типа у контексту производње простора у различитим друштвеним оквирима, и проблематизује је кроз актуелна питања савремене девастације и редукције јавног домена и јавне сфере на глобалном нивоу. Овим радом настављају се и продубљују претходно започета научна испитивања ауторки, кроз нову предметну грађу, проблемске оквире и истраживачка питања проверена у редефинисаној критичкој перспективи, која се баве еманципаторским потенцијалом простора посебних типологија, изван уобичајених дефиниција и интерпретација.

СПОРТ У ЈАВНОМ ПРОСТОРУ: ГЕНЕЗА БЕОГРАДСКИХ СОКОЛСКИХ ДОМОВА И СТАДИОНА

/in /by

Соколски домови представљају прве спортске објекте подигнуте у Београду и као такви заузимају значајно место у урбанистичком развоју града током периода између два светска рата. Питање изградње соколског дома није се тицало само соколског друштва, већ и грађанства. На основу расположивих архивских докумената и периодике, познато је да су Београђани активно учествовали у подизању соколских домова и стадиона. Отуд је истраживање соколске архитектуре значајно не само за историју архитектонског и урбанистичког развоја међуратног Београда, већ и за друштвену историју. Осим соколских домова, истакнуту улогу у преиначавању јавног простора Београда чинили су соколски стадиони односно слетишта. Кроз анализу архитектонских остварења насталих под окриљем београдских соколских друштава, покушаћемо да установимо њихову улогу и значај у архитектонском и урбанистичком развоју града, али исто тако да утврдимо на који начин су ови јавни простори учествовали у спровођењу југословенске идеологије, као и неизоставне соколске културно-просветне мисије у циљу еманципације и модернизације друштва.

ВОЈСКА И УРБАНИСТИЧКА СЛИКА БЕОГРАДА ТОКОМ XIX И ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА

/in /by

Предмет овог рада је утицај војске на обликовање урбанистичке слике Београда и јавног простора српске престонице током 19. и почетком 20. века. У раду су тумачена сведочанства о односу урбанистичког (не)планирања наспрам војних комплекса односно објеката. Разматрани су војни аспекти у урбанистичкој слици Београда не само у оквиру односа између војне технологије и урбанизма и места града у војним стратегијама одбране, већ и као део друштвене и политичке историје Београда и Србије.

ТИПОЛОГИЈА АРХИТЕКТОНСКИХ И УРБАНИСТИЧКИХ ПРЕИНАЧАВАЊА БЕОГРАДА (19–21. ВЕК)

/in /by

У досадашњим историографским тумачењима, недовољна пажња је поклaњaна процесима преиначавања урбане матрице Београда, узрокованих променљивим социо-економским интересима. Неухватљив у свом времену и тек са дистанце разумљив, културни идентитет српске престонице се у последња два века често мењао, упоредо са њеним просторним проширивањем, густим изграђивањем и демографским омасовљавањем. Радикална и умеренија градитељска преиначавања, превасходно изазвана ратним разарањима, дисконтинуитетима у развоју друштва, променама политичких уређења, владарских и архитектонских идеологија, резултирала су претераном стилском шароликошћу и висинском неуједначеношћу изграђеног фонда. Преиначавања су углавном иницирана планским одлукама виших друштвених инстанци или спонтаним, најчешће необразложеним манифестацијама тихе грађевинске еволуције. Трансформације српске престонице предузимане током последња два века најпре у вазалној, а потом независној српској и југословенској држави, неједнако су се одражавале на систем затечене градске структуре и живот у њој. На основу досадашњих критичких промишљања, преиначавања се могу диференцирати према обиму реализованости, цивилизацијској примерености (или неоправданости), степену образложености, урбанистичко-архитектонској методологији и идеолошко-економским платформама на којима су почивала.