Образовање црквених уметника на Академији Српске православне цркве за уметности и консервацију у Београду траје пуних тридесет година (1993–2023), под покровитељством Светог архијерејског Сабора Српске православне цркве. У чланку се износе релевантне чињенице које говоре о образовању црквених уметника – иконописаца, фрескописаца, мозаичара, вајара, конзерватора и рестауратора.
У раду се анализира какав дигитални јаз данас стварају друштвене мреже и на који начин се то одражава на друштво. Успон друштвених мрежа довео је до новог облика дигиталног јаза, па једнак приступ интернету није више једини фактор који ствара баријеру за повезивање. Данас се корисници сусрећу са изазовима коришћења друштвених мрежа због недостатка вештина
и због утицаја друштвеног капитала. Стога, последице дигиталног јаза на друштвеним мрежама одражавају се на друштвене односе и комуникацију, економски напредак и учешће у политичком животу. Интернет корисницима је данас на располагању мноштво концептуално различитих друштвених мрежа, као што су то Твитер, Инстаграм или Јутјуб, и свака од њих у складу са својим специфичностима подстиче јачање дигиталног јаза. Међутим, не треба друштвене мреже посматрати једнострано, искључиво као платформе које потпирују дигитални јаз. Друштвене мреже итекако могу помоћи и у смањењу дигиталног јаза тако што ће корисницима помоћи у едукацији, тражењу посла или информисању
Концепт одрживог развоја градова захтева рециклирање објеката и простора у служби локалних заједница. Индустријски комплекси, који не обављају своју првобитну функцију,
често су препуштени пропадању, јер њихово рушење захтева велика инвестициона улагања.
Иницијативе креативног сектора се у таквим ситуацијама доказују као вишеструко важне.
Не захтевају превелика материјална улагања и пружају аутентична решења задатог проблема. Иновативност у том домену знатно доприноси индустрији туризма, а посебно облицима
селективног туризма и емитивном тржишту чије прохтеве све теже задовољавају масовни
туристички производи. Међу примерима праксе издвојен је случај Циглане на Карабурми у
Београду, где се организује фестивал Дев9т, посвећен креативности. Овај простор садржи меморијски запис о различитим слојевима и етапама индустријализације Београда и не налази
се под заштитом надлежних институција. У раду је размотрен поступак његове адаптивне
пренамене, као и нова значења која су му додељена манифестационим активностима.
У корпусу изложби архитектуре које су обележиле међуратни период српске архитектуре, велику пажњу привукла је изложба Нове немачке архитектуре, која је одржана у Београду октобра 1940. године. Била је то прва изложба немачке национал-социјалистичке архитектуре у иностранству. Учешће у организационим активностима узео је сам врх југословенских власти са кнезом Павлом, као покровитељем исте. Програмски део изложбе припремио је арх. Алберт Шпер, као инспектор јавних радова престонице Рајха, а по директивама министра спољних послова Рибентропа и министра пропаганде Гебелса. Изложба је привукла велику пажњу стручне и шире јавности, а о њој је исцрпно извештавала дневна штампа. У раду су протумачени друштвени, културни и политички аспекти ове архитектуре и њен пријем у српској и југословенској архитектури.
Спорт је и пре Другог светског рата заузимао значајну улогу у популарној култури Београда. Четврту деценију двадесетог века обележиле су и амбициозне идеје поводом изградње трајног стадиона. Међутим, друштвене и политичке околности подједнако су спречиле реализацију монументалних градитељских замисли. Иако је завршетак Другог светског рата донео корените промене у југословенском друштву, долазак Комунистичке партије Југославије на чело државе није подразумевао потпуни раскид са архитектуром из претходног периода. Један од примера који потврђује континуитет и дијалог са предратним урбанистичким идејама на пољу спортске архитектуре су и пројекти Николе Добровића из 1946. године за Политичко-спортски стадион у Доњем граду Београдске тврђаве и Фискултурни појас од Аутокоманде до Бањице. Како се историографија до сада није детаљније бавила овим нереализованим пројектима, потребно је да се они подробније истраже, као и да се утврди потенцијална веза са предратним решењима сличне намене. Такође је од значаја расветлити могуће разлоге због којих су ови пројекти остали нереализовани.
Почеци градитељске активности архитекте Николе Добровића могу се и морају посматрати као интегрални део комплетног градитељског опуса овог југословенског архитекте. Због тога је најранији или „прашки период” од јединственог историографског значаја за проучавање свих синтагми у будућем Добровићевом раду које су емитовале недвосмислене поруке раног пуристичког обликовања простора, екстензивне естетике фасадних платна и експресионистичких момената у обликовању специфичног градитељског речника. Непотпуно истражено градитељско деловање архитекте Добровића непосредно након окончања студија у Прагу и специјализације у Паризу нам откривају до данас мање познати архивски документи и релативно проучена техничка грађа из периода од 1922. до 1933. године. Индикативно је да су у наведеном периоду Добровићева најзначајнија градитељска остварења из његове ране фазе уметничког стваралаштва, попут: Југословенског дома краља Александра Карађорђевића (1929–33), до данас изазивала неподвојену пажњу стручне и научне како домаће тако и иностране, нарочито чешке савремене истоириографске мисли. У контексту проучавања истог периода намећу се још увек отворена питања решавања ауторизације и интензитета професионалног учешћа у пројектовању и реализацији још неколико објеката у оквиру санитетског комплекса Масарикових домова у Крчу поред Прага о чему је и Добровић својевремено коментарисао.
Адреса: Риге од Фере 4, Београд
Фиксни телефон: +381 11 2637 565
Факс: +381 11 2638 941
Електронска пошта: info@zaprokul.org.rs
Сва права задржана | Часопис Култура
