Публикације

ПОСЛУШНО ТЕЛО ПОСМАТРАНО СА АСПЕКТА ПОСТЈУГОСЛОВЕНСКЕ УМЕТНИЧКЕ ПРАКСЕ У СРПСКОМ ФИЛМУ

/in /by

Под утицајем идеја просветитељства, после Француске револуције, у
многим земљама формира се образована грађанска класа, која све више осећа потре-
бу за књигом и читањем. Услед друштвених и социјалних промена које су захватиле
Европу, мења се и однос према књизи и библиотекама. У Европи су се одигравали
друштвени процеси који су омогућили развој просвете, писмености, а самим тим
долази и до стварања нове читалачке публике, што је условило потребу за осни-
вањем и формирањем разних клубова и друштава чији је циљ био да омогуће својим
члановима читање новина и часописа. Прва оваква друштва јављају се у Францу-
ској, Енглеској и Немачкој током 17. и 18. века, а затим и у осталим европским
земљама. Срби у Војводини своју прву читаоницу отварају 1842. године у Иригу. До
револуције 1848/49. основане су српске читаонице у Сомбору, Кикинди и Новом Саду.
Своју експанзију читаонички покрет доживљава у другој половини 19. века, када је
основан и највећи број читаоница у војвођанским градовима и селима. Рад обухвата
кратак преглед настанка и развоја српских читаоница у селима и мањим местима
Војводине, са освртом на њихову улогу у просветно-културном развоју, као и разви-
јање националног идентитета.

ПАРАДОКСИ КОНТЕКСТА: ХЕТЕРОТОПИЈЕ МИШЕЛА ФУКОА

/in /by

У овом тексту испитује се контекст – културални контекст, култура као контекст – као парадоксална структура која је, истовремено, увек у некаквом простору и изван њега. Због тога се прави разлика између простора као већ датог и места које контекстуализује простор дајући му идентитет. Да би се контекст оформио потребна је тачка утемељења која, опет парадоксално, припада контексту (утемељујући мит) али је и изван њега јер се не може контекстуализовати (изван времена је и простора). Хетеротопије се, утолико, појављују као теоријски инструмент који показује да свака култура, упркос захтеву за хомогеношћу, у себи садржи различите просторе, друга места, непоклапања речи и ствари, ствари и њиховог контекста унутар културе, постављајући проблем успостављања поретка, његових правила и његове делотворности. Оваква поставка води до језика и проблема комуникабилности културе, односно до две супротстављене силе које делују у сваком контексту: сила која контекст настоји да затвори и тиме очува његову аутономност (политике идентитета) и силе која га отвара према другим контекстима (политике превођења).

ANIKA I VELIKI DRUGI

/in /by

Veliki Drugi prema Lacanu (1966) svijet je jezika u kojem pojedinac konstituira sebstvo. Nerijetko to je prostor praznih označitelja u kojem je ljudski subjekt, lišen ikakve čvrste referentne točke, radikalno decentriran beskonačnim omaškama simboličkog poretka, uhvaćen u narcističkim zrcalnim odrazima, raspršen i potpuno nadvladan neutaživom silom same žudnje. Lacan vjeruje da je navedena žudnja utaživa tek u aktivnom susretu s velikim Drugim, u uspješnoj interpersonalnoj komunikaciji koja je pak moguća tek u rijetkim trenutačnim bljeskovima. Tako poimana komunikacijska situacija stoga je doživljavana kao mjesto na kojem žudnja može biti utažena, ali i kao proces dijeljenja, nužna izlika koja prekriva trajnu potragu za nedostajućim objektom. Polazeći od navedenih Lacanovih teorijskih postavki prilog pokušava analizirati načine funkcioniranja ljubavnog diskursa i strategije konstituiranja intimnog sebstva u imperijalističkim društvenim porecima. Interpretacijom punog i praznog govora u Andrićevoj noveli Anikina vremena (1931) nastoji se pokazati načini realizacije sebstva rascijepljenog između žudnje i nedostatnosti osmanskog velikog Drugog.