Публикације

ПАЛАТА СРПСКЕ АКАДЕМИЈЕ НАУКА И УМЕТНОСТИ И ЈАВНИ ПРОСТОР КНЕЗ МИХАИЛОВЕ УЛИЦЕ

/in /by

Преиначавајући већ постојећи урбани простор престонице, идеје настале за Дом Српске Краљевске Академије у Кнез Михаиловој улици исказивале су промену укуса и стилских утицаја у градитељству Београда. Доминантни у време проглашења Краљевине Србије, пројекти и реализације архитекте Константина Јовановића представљали су врхунац утицаја архитектуре бечке Рингштрасе, који је у прошлост склонио карактер провинцијалног османског града. Одбацивање концепта бечког академизма у тренутку политичке конфронтације Српске Краљевине и Двојне Монархије с краја прве деценије XX века и потреба за модернијим градитељским приступом, изнедрили су дело са елементима архитектуре бечког Fin de siecla, париског Art Nouveau и духа Bell Epoque оствареног пројектом архитеката Андре Стевановића и Драгутина Ђорђевића. Прекид изградње услед избијања Првог Светског рата, и промена архитектонске климе у Београду након његовог окончања, довели су до брзе девалвације модерности објекта чија је градња завршена 1924. године. Подизање палате САНУ дало је изузетни печат формирању идентитета београдског корзоа, као јединственог јавног простора.

ДОПРИНОС АРХИТЕКТЕ ДАНИЛА ВЛАДИСАВЉЕВИЋА У ТРАНСФОРМАЦИЈИ ЈАВНИХ ПРОСТОРА БЕОГРАДА КРАЈЕМ XIX И ПОЧЕТКОМ XX ВЕКА

/in /by

Данило Владисављевић припада генерацији архитеката који су на прелазу XIX у XX век, оставили значајан печат у српској архитектури. Истакнут допринос у трансформацији јавног простора у Београду, архитекта Владисављевић је пружио кроз пионирски, урбанистички подухват у виду комплекса Војне болнице на Врачару, а посебно кроз плодотворну сарадњу са инжењером Милошем Савчићем приликом изградње комплекса београдске кланице, на које ће овом приликом бити стављен посебан акценат. Потребно је споменути и да је архитекта Владисављевић са инжењером Савчићем реализовао и вишеспратне пословнице Прометну, Извозну банку и Врачарску штедионицу, а кад је реч о осталим грађевинама јавне намене још и сарадњу архитекте Владисављевића са архитектом Светозарем Јовановићем на изградњи Официрске задруге, као и самосталну реализацију хотела Сплендид и Унион. Архитекта Данило Владисављевић је својим стилским плурализмом значајно допринео репрезентативности градског језгра, које је крајем XIX и почетком XX века све више попримало одлике великих европских центара.

ТИПОЛОГИЈА АРХИТЕКТОНСКИХ И УРБАНИСТИЧКИХ ПРЕИНАЧАВАЊА БЕОГРАДА (19–21. ВЕК)

/in /by

У досадашњим историографским тумачењима, недовољна пажња је поклaњaна процесима преиначавања урбане матрице Београда, узрокованих променљивим социо-економским интересима. Неухватљив у свом времену и тек са дистанце разумљив, културни идентитет српске престонице се у последња два века често мењао, упоредо са њеним просторним проширивањем, густим изграђивањем и демографским омасовљавањем. Радикална и умеренија градитељска преиначавања, превасходно изазвана ратним разарањима, дисконтинуитетима у развоју друштва, променама политичких уређења, владарских и архитектонских идеологија, резултирала су претераном стилском шароликошћу и висинском неуједначеношћу изграђеног фонда. Преиначавања су углавном иницирана планским одлукама виших друштвених инстанци или спонтаним, најчешће необразложеним манифестацијама тихе грађевинске еволуције. Трансформације српске престонице предузимане током последња два века најпре у вазалној, а потом независној српској и југословенској држави, неједнако су се одражавале на систем затечене градске структуре и живот у њој. На основу досадашњих критичких промишљања, преиначавања се могу диференцирати према обиму реализованости, цивилизацијској примерености (или неоправданости), степену образложености, урбанистичко-архитектонској методологији и идеолошко-економским платформама на којима су почивала.

ОВО ЋЕ УБИТИ ОНО

/in , /by

КУЋА КАО ЕКРАН: ТРАНСФОРМАЦИЈЕ МЕДИЈСКЕ ФУНКЦИЈЕ У САВРЕМЕНОЈ АРХИТЕКТУРИ

/in /by

Уколико урбани простор посматрамо као текст, јасно је да град нуди много могућности за различита читања. Захваљујући глобалној економији и развоју технологије, изглед и употреба града на крају 20. века се значајно мењају. Нови друштвени односи засновани на економском и технолошком развоју, условили су појаву друштва спектакла, које постаје кључно одређење градског живота. У савременом граду слика постаје основно средство комуникације. Измењени идентитет савременог града успостављају правила глобалног правца урбане изградње, али и трансформисана медијска функција у савременој архитектури. Увођење нових медија у процес архитектонског обликовања објеката истискује традиционалну медијску функцију архитектуре. У овом процесу установили смо неколико појава: релативизацију или поништавање фасаде; фрагментацију или употребу дела фасаде као простора излагања; и доминацију или третман фасаде као доминантног обележја куће. На основу посматрања ових појава установили смо нову типолошку класификацију медијске функције фасаде у савременој архитектури: фасада као носач маркетиншког садржаја; урбани екрани; архитектура као скулптура; и архитектура као медијска инфрастуктура.

РАСКРШЋА САВРЕМЕНЕ АРХИТЕКТУРЕ

/in /by

Ранко Радовић (1935-2005), професор, архитекта и урбаниста и теоретичар архитектуре, био је један од кључних учесника у артикулацији архитектонског дискурса који је отварао простор за нове естетске праксе 1970-тих и, нарочито, постмодернизам 1980-тих у Србији и бившој Југославији. У овом раду се испитују три главна тока Радовићевог рада: академски, на предмету Савремена архитектура, пројектантски, односно истраживачки, и јавни, кроз активно учешће у архитектонској култури периода. Истраживање је фокусирано на први период његове каријере, до почетка 1980-тих, у којем он успоставља специфичан приступ критици високог модернизма. У раду се такође испитују и релације према неколико кључних актера и представника претходних генерација, пре свега професора београдског универзитета Николе Добровића, Милорада Пантовића, Оливера Минића и Богдана Богдановића. Од средишњег значаја је поставка архитектонских пројеката за Спомен кућу на Тјентишту (1964-1972) и Привремени занатско-услужни центар у Београду (1968-1971), кроз које се критика доминантне праксе модернизма усмерава у правцу критичког регионализма, односно постмодернизма.