Tag Archive for: ин­тер­тек­сту­ал­ност

У раду се представља интертекстуална структура наратива рекламе, која се уз појаву Мекинтоша сматра културним феноменом и естетском одредницом двадесетог века која и данас управља савременом културом. Еплова реклама за Мекинтош „1984”, у режији Ридлија Скота (Ridley Scott), подстакнута ригидним дискурсом тржишта персоналних рачунара тог времена, реферира на Орвелову класичну фикцију под истим називом. Поред вербалне интертекстуалности, у реклами су заступљене и визуелне референце које ће такође бити обухваћене овим радом. Приповедачка техника овог једноминутног видео спота активира парадигме просторне кохерентности и субверзије које су повезане са утопијским и дистопијским конструкцијама, чиме успешно управља простором и тренутком појаве Мекинтоша на тржишту. Систем јединствености који се у потпуности оријентисао на производњу по мери потрошача да би стекао профит, подразумева креирање комерцијалног простора у коме се друштвени однос између индивидуалног и перципираног успоставља путем употребе и потрошње електронских производа и услуга. Овај нови вид комфора себе открива као облик робног фетишизма, што би, као референца на Маркса, био још један ниво вербалне интертекстуалности. Из колекције технолошких делова и сировина, Мекинтош се мења у „фантастичну форму” где физичка својства изражавају друштвено понашање. На овај начин, роба изражава нешто друго осим суме њених сировина или радне снаге потребне за израду. Овим иновативним маркетиншким приступом кроз идеју ослобођења, информатички дискурс се трансформише. Свет многобројних и разноврсних информација супротставља се тоталитарним режимима – искуства потрошача и снага информације биће оно што влада светом. Представљањем овако иновативне маркетиншке стратегије са акцентом на приповедачке праксе успоставља се нова парадигма комодификације кроз концепт индивидуалности и побуне против тоталитарног режима.

Циљ овог рада јесте да се позабави популарношћу неовикторијанског жанра у савременој књижевности и масовној култури, те да истражи природу таквог фикционалног преиспитивања деветнаестог века. Рад се бави глобалним размерама овог књижевног и културног феномена, будући да он превазилази британске националне оквире и фигурира у ширем културном контексту постмодернизма. Неовикторијански текстови теже да преиспитају владајуће представе о викторијанској епохи и култури, те да истраже у којој се мери савремене друштвене и културне појаве могу тумачити као прихватање или одбацивање викторијанских вредности. Начини на које ови текстови приступају деветнаестом веку разноврсни су колико и реакције на њих и крећу се од ревизионарских нарација, које теже да прикажу гласове маргиналних група одсутне у канонским викторијанским текстовима, до поигравања конвенцијама и поновног осмишљања познатих заплета или ликова, уз наглашавање сопствене непоуздане или конструисане природе. Они нуде нове родне, расне или класне перспективе, те на нов начин приказују женске ликове, хомосексуалне везе или свет криминала. Рад указује на честу употребу метафоре огледала у критичким и креативним текстовима који се баве неовикторијанским жанром, не би ли се показало да тај жанр није проста репродукција ранијих традиција и конвенција, већ и одраз савремених друштвених и културних тензија и дилема, те да су те тензије и дилеме изненађујуће сродне онима које су присутне у викторијанском историјском и културном контексту. Коначно, рад се бави интертекстуалном природом неовикторијанских књижевних и филмских творевина, процесима адаптације викторијанске грађе и поигравања постојећим текстовима или ликовима, те исходима тих процеса.

Теза која се заступа у овом раду је да књижевност није сасвим изгубила улогу културног капитала. Разлог за оптимизам проналази се у интертекстуалности као кључном својству постмодерне уметности. У популарној култури интертекстуалност се састоји у томе да се користе стилска решења врхунске уметности и да притом садржај популарних жанрова тематизује веома комплексна питања. На примеру телевизијске серије у продукцији америчке мреже ХБО Прави детектив показује се да су и у тој популарној форми могућа својства постмодерне уметности, као што су двоструко кодирање, интертекстуална иронија и цитатност. Oва серија се преко теме и мотива повезивала са једним од врхунских дела канонске литературе – са Дантеовом Божанственом комедијом. У серији се експлицитно цитира и једно дело популарне литературе, збирка прича Роберта Чемберса Краљ у жутом из 19. века.