Публикације

IGRA ILI NIŠTA

/in , /by

Polazeći od pretpostavke da je igra u savremenoj kulturi ozbiljno ugrožena, nameće se neophodnost prevrednovanja ideje o igri kao nezaobilaznoj vrednosti kulture. Edgar Moren pokazuje da se savremena tehno – ekonomska civilizacija temelji na „reduktivnom shvatanju” čoveka. Homo sapiens i homo faber apsolutno dominiraju, međusobno se „određuju i nadodređuju”. Iz pojma „homo” isključeno je sve što je demens – san, strast, mit – i što je ludens – igra, uživanje, zabava i što je što je „homo amatro”, čovek sposoban da voli. Činjenica je da se u igri može reprodukovati cela duhovna sadržina sveta uverljivo govori da je igra temeljna vrednost kulture.

ТРАНЗИЦИЈА КУЛТУРЕ

/in /by

У тексту се указује на то да интринсична непотпуност значења појма „култура”, који зависи од контекста, не умањује улогу културе у обликовању погледа на свет. Проблематични економски и политички услови одражавају се на стање културе, а свест о стању културе омогућава дубље сагледавање могућности друштвених промена. Томе се испречава принцип модерне капиталистичке производње која је и настала са трговином књигама, као производња културе. Показује се да је производња културе, која је окренута профиту, препрека за стваралачко обликовање културе. То је још проблематичније у маргинализованим културама, попут културе у Србији, која је стално изложена сменама транзиција – из премодерног доба, у традицију хришћанства, па преко атеистичке модернизације комунистичког режима, до садашње ере глобализације. Тако је текућа транзиција културе у Србији постала део опште (глобалне) културне транзиције која се налази на раскрсници између производње културе, чија је средишња вредност профит, и стварања културе као подлоге одрживог и хуманог живота на Земљи.

СТРУЧНОСТ – ТЕМА ПРОФЕСИЈСКОГ ФОЛКЛОРА У УСТАНОВАМА КУЛТУРЕ У СРБИЈИ

/in /by

Рад је фокусиран на питање стручности као централне теме професијског фолклора у домену културе у Србији. Полазиште јесте данас водећа парадигма у културној политици да се култура у ширем смислу развија кроз деловање установа културе, те Дандесове одреднице фолклора и Џонсових опажања о професијском фолклору. У раду је посебна пажња посвећена стручним испитима, формалној верификацији стручности приправника у заводима за заштиту споменика културе, али и кораку у развијању професијског фолклора. Из корпуса професијског фолклора издвојена су два „мита” – „мит” о некадашњим стручњацима и „мит” о „злим” заводима као огледала прошлости и садашњости установа културе. Ови митови су, на крају, третирани као рефлексија положаја културе у савременој Србији.

УТИЦАЈ КУЛТУРЕ И СВЕТСКА ЕКОНОМСКА КРИЗА

/in /by

Економске кризе биле су бројне у капитализму у периоду његовог настанка и у свим етапама његовог развоја. Тржишна привреда по својој природи је ризична, тако да је ризик иманентан тржишној привреди и њено друго име. У првим реаговањима на Светску економску кризу углавном се говорило о недостацима либералног тржишта а не о недостацима државе и њеној улози у контроли тржишта. Међутим, тржиште није тако либерално како се, када је избила криза о томе расправљало и није главни узрок кризе, јер држава не само регулативом, већ и економским мерама утиче на тржишне токове. Имајући у виду да и у култури делује тржишни механизам дошло је до релативизације појма култура, до поистовећивања света културе са светом потрошње и до економског поимања вредности у култури. Култура као израз човековог стваралаштва у свом развоју није ишла у правцу да мења свет, већ да се профитира, као и у свим делатностима. Овај рад се бави проучавањем односа између економске кризе и културе, и њихове зависности. Разумевање односа између економије и културе може помоћи у доношењу одлуке која би имала утицај у овој области.

ПАРТИЦИПАТИВНЕ ПРАКСЕ У СРПСКОЈ САВРЕМЕНОЈ УМЕТНОСТИ

/in /by

Партиципативне праксе у уметности пример су приближавања и другачијег повезивања уметности и културе, односно уметности и различитих друштвених регистара. У овим праксама се најдиректније препознаје једно од кључних обележја савремене уметности, а то је нестајање видљивих, опипљивих разлика између уметничког и неуметничког деловања. Партиципативне праксе преузимају социјалне матрице из различитих друштвених и културних регистaра с уметничком наменом и с циљем успостављања критичког односа према друштву, локалној средини, култури, једном речју, политичког начина деловања. Овакав начин функционисања партиципативних пракси анализиран је на примеру српске савремене уметности са краћим историјским освртом (авангардна и неоавангардна уметност) као и актуелним теоријским одређењима (К. Бишоп, Б. Грој и Н. Бурио).

СИМБОЛИЧКЕ ГРАНИЦЕ – ЗНАЧАЈ КУЛТУРНИХ ФАКТОРА У ФОРМИРАЊУ, ОДРЖАВАЊУ И МЕЊАЊУ СОЦИЈАЛНИХ РАЗЛИКА И СУКОБА

/in /by

У тексту се у контексту концепта симболичких граница анализирају социјалне поделе које своје корене имају у сфери културе. Анализа полазиште налази у разматрању Бурдијеове идеје о културним стиловима који коинцидирају са класним формацијама, наставља се на проблематизацију строге подељености популарне и елитне културе и њихових социјалних носилаца, и завршава на социјалним разликама базираним на укусима, представљањем главних теорија и типологија укуса, и генералним повезивањем културних обележја у стилски кохерентне форме – животне стилове.

ПОТРОШАЧКО ДРУШТВО И МОДА

/in /by

Циљ рада је да представи развој потрошачког друштва од XIX века па до данас и да укаже који је утицај моде на цео овај развојни процес. Први део рада бави се одређењем и аргументовањем концепта потрошачког друштва. Док други део рада указује како се развојем буржoаског друштва појавила потреба за прекомерном потрошњом и свим другим друштвеним променама у понашању потрошача које је донело ново време. У закључним разматрањима се своди расправа и одбацује виђење да је данас потрошња довела до демократизације друштва, такође одбацује се и идеја да слободно бирамо робу на тржишту, а доказује се да смо под снажним утицајем средине из које долазимо и да су наше одлуке далеко од тога да буду спонтане.

НОРМА, КЊИЖЕВНИЦЕ И ИСТИНА

/in /by

Истина и проблем њеног утврђивања главна су питања у филозофији, а у методологији науке имају једну од суштинских улога. Налажење чињеница помаже утврђивању истине, оно успоставља тачност судова и унапређује знање. Као родно привилегована група, мушкарци поседују моћ контроле именовања, описивања, означавања и обележавања вредности, утичући на стварност српске културе, историје, образовања и науке. У случајевима одређивања значаја књижевница ради се углавном о искривљеној слици стварности. Судови конструктора институционализованог, јавног знања нису били утемељени на методологији научног истраживања. Главни циљ у овом чланку јесте класификовати и објаснити различите поступке негативног обележавања и маргинализовања српских жена-писаца из друге половине 19. и са почетка 20. века од стране главних интерпретативних ауторитета.

КРИЗА ХРИШЋАНСКОГ ИДЕНТИТЕТА И КРИЗА КУЛТУРЕ

/in /by

Култура извире из култа, али се на њега не може свести. Културу у сваком времену граде људи са јасним и одређеним идентитетом. Она није продукт стихије светских збивања, нити је независна од морала, с тим да човеков идентитет одређује његов морал, а тек последично етос утиче на његов идентитет. Хришћанство је направило прекретницу у историји, разделивши време на оно пре и после Христовог рођења, превасходно зато што је носило у себи снагу кадру да обухвати и преобрази човекова битијна и културна стремљења, дајући им нове сасуде и смисао. Стварајући цивилизацију и културу доминантну скоро два миленијума, хришћанство је већ крајем првог хиљадугодишта запало у стање које је породило унутарње расколе, на чијим раселинама су настали ратови и револуције који су обележили крај другог миленијума. И Запад и Исток Европе данас пролазе кроз кризу која није „увезена”, пошто је продукт духовне дезорјентације и немоћи становника старог континента да препознају своје хришћанске корене, да на њима изграде хришћански идентитет, а онда и културу која би била огледало тог идентитета. Није просто реч о потреби избављења са маргина друштва, нити о носталгичном „жалу за Константинопољем”, него о потрази за смислом и жеђи за есхатоном. И криза може бити подстицајна за нова прегнућа и стваралаштво, јер она нема само негативно значење прекида и губљења континуитета. Сам грчки појам κρίσις значи и суд и преиспитивање, доношење нових одлука и постављање нових почетака, који ће бити у стању да човечанство ослободе од наметнутих глобалистичких, али и подкултурних и некултурних образаца понашања.

ДРУШТВЕНИ СМИСАО НАГРАДА У КУЛТУРИ И ЊИХОВО АМБИВАЛЕНТНО ДЕЈСТВО НА СТВАРАОЦЕ

/in /by

Награде у култури сматрају се значајним средством културне политике. Оне делују стимулативно на ствараоце, подстичу већи број људи да се упознају са награђеним делом или аутором, фаворизују одређене облике уметничког деловања или стваралаштво у целини, а често имају и своју економску компоненту. У овом раду покушаћемо да дубље истражимо подстицајни ефекат који награде имају на уметника и доведемо га у везу са општеприхваћеним циљевима културне политике друштва у транзицији.