Публикације

ИНВЕРЗНИ НАЦИОНАЛИЗАМ ПРОТИВ РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ

/in /by

У уводном делу чланка објашњава се појам инверзног национализма, затим се у првом делу рада наводе неки карактеристични примери инверзног национализма према Републици Српској, а у другом делу рада објашњава се контекст и функција инверзног национализма према Републици Српској. Сви они чиниоци који и иначе производе инверзни национализам у Србији делују и у случају стигматизације Републике Српске у делу нашег јавног мњења. Компрадорска интелектуална и медијска елита, нормализујући (нео)колонијално потчињавање Србије у свим животним доменима, као првобитни грех који оправдава
патернализам (нео)колонијалних центара над Србијом узима наводно ендемски и (само)деструктивни „српски национализам”, а посебно „српске злочине” почињене у рату деведесетих. Република Српска је згодна тема у оквиру таквог аутоколонијалног наратива, будући да она обједињује митски „првобитни грех” („геноцид у Сребреници”) са главним актуелним идеолошким непријатељем — „српским национализмом” — како се карактерише изразита национална самосвест већине грађана Републике Српске.

МАТИЦА СРПСКА НА ПРОСТОРИМА РЕПУБЛИКЕ СРПСКЕ И ФЕДЕРАЦИЈЕ БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

/in /by

Аутор разматра облике сарадње које је Матица српска реализовала на просторима Републике Српске у периоду од распада СФРЈ до данас. Подсећајући на чињеницу да је Матица српска изворно замишљена као установа која тежи да покрије целину српског етничког и културног простора, аутор је посебну пажњу посветио периоду који је настао током и после распада СФР Југославије. Већ у другој половини деведесетих година Влада Републике Српске је изразила пуну сагласност са основним начелима језичке политике коју је водила Матица српска, заједно са Одбором за стандардизацију српскога језика и доминантним делом српске научне заједнице. Године 2010. основано је Друштво чланова Матице српске у Републици Српској са седиштем у Бањој Луци, а то Друштво ради до данашњих дана и даје веома добре резултате. Године 2018. Матица српска је основала свој Крајишки одбор, а у њему се највише пажње посвећује српском етничком простору у Републици Српској и Републици Хрватској. После 2020. године, у оквиру билатералних облика сарадње Матица је успешно сарађивала с разним општинама у Републици Српској, при чему су састављани програми и циљеви тог рада. Програмско опредељење Матице српске подразумева присуство установе на свим местима где постоји потреба за системским неговањем српских културних вредности, па у том смислу испостављају се велике могућности за даље ширење делатности установе.

ДАНИ УРБАНЕ КУЛТУРЕ

/in /by

У раду су представљене специфичности фестивала Дани урбане културе који се од 2015. године одржава у Чачку. Овај фестивал је фокусиран на сликање мурала. Муралистима се уступају велике површине за сликање, али циљ фестивала је и промоција хип-хоп музике и екстремних спортова. Са наме ром да се разумеју специфичности овог фестивала, ова студија случаја анализира културну политику у граду Чачку, развој фестивала, сарадњу са Општином, административне поступке: добијање дозвола за сликање мурала, утицај мурала на свакодневни живот грађана, искуства уметника и медијско покривање фестивала. За потребе овог рада коришћене су методе интервјуа и анкета. У интервуима су учествовали директор фестивала Страхиња Бабић и два претходна градска већника за културу, науку и образовање у Чачку, Душан Радојевић и Милош Папић. Сарадња са Општином се показала као изазовна, али
се с временом побољшава, док је медијско покривање фестивала расло како се ширио. У оквиру рада спроведена је и анкета чији је циљ био да открије на који начин грађани Чачка доживљавају мурале, а попунило ју је 200 грађана различитих старосних доба. Резултати су показали значајан утицај мурала на свакодневни живот грађана који су анкетирани. Грађани су навели своје омиљене
мурале, њих 70% доживљава мурале као уметност. Финансирање овог фестивала углавном је организовано преко пројеката и спонзорстава, док део финансира Општина. Дани урбане културе смештени су у специфичан теоријски оквир који се разликује од традиционалног схватања мурализма.

МЕЂУРЕСОРНА И ИНТЕРСЕКТОРСКА САРАДЊА ЗА РАЗВОЈ УМЕТНОСТИ И УРБАНИ РАЗВОЈ

/in , /by

Унапређење уметности један је од стратешких приоритета развоја културе 2021–2025, како у оквиру институција тако и у оквиру независне сцене. У складу са савременим схватањима улоге уметности у друштву – њене отворености према друштву и потребе да буде део друштвених процеса – унапређење уметности имплицира неопходност њеног укључивања у решења која обликују животно окружење.

Архитектура се може схватити као уметност пројектовања (јавних и приватних) простора, а архитектонска решења умногоме обликују естетику животног окружења у урбаним срединама. Као таква, архитектура јесте и област сусретања два ресора: културе и грађевинарства, односно поље међуресорне сарадње. Осим тога, будући да архитекте своје инжењерске пројекте, који могу укључивати и постављање уметничких дела у јавне и приватне просторе, углавном реализују кроз архитектонске бирое (приватна предузећа), док су ликовни уметници афилисани у удружењима (организације цивилног друштва), промишљања повезивања архитектуре и ликовних уметности укључују и остваривање интерсекторске сарадње (нпр. приватног и цивилног), али уз подршку јавног сектора – који има кључну улогу у формулисању стратешких опредељења у даљем развоју државе и друштва.

У овом раду биће саопштени резултати пилот пројекта који је обухватио:

  1. Анализу релевантних правних аката у вези са потенцијалима за повезивање приватних привредних субјеката (архитектонских бироа) и ликовних уметника, а који су у функцији развоја уметности и културе;
  2. Анализу података прикупљених преко полуструктурисаних интервјуа на пригодном узорку представника/ца архитектонских бироа који су указали на значај, могућности и препреке за развој сарадње архitekата и ликовних уметника/ца.

Резултати нашег пилот истраживања указују на то да постоји основа за стратешко повезивање ресора и сектора кроз стратешке документе. Искуства из праксе која су пренели/е представници/це архитектонских бироа, указују на смернице за наредна истраживања која би допринела систематизацији актуелних проблема и потенцијалних решења у правцу даљег развоја међуресорне и интерсекторске сарадње у домену привреде и културе.

ЛЕГАТИ У КУЛТУРИ С ПОСЕБНИМ ОСВРТОМ НА КУЋУ ЛЕГАТА У БЕОГРАДУ

/in /by

Брига о културној баштини спада у приоритете сваке државне културне политике. Најважнија је заштита, јер се изгубљено не може надокнадити, а од изузетне важности су и њено проучавање и презентација јавности. С једне стране, за очекивати је да су у осиромашеној држави издвајања за културу сведена на минимум, али с друге, постоји и велики број нерешених проблема који не зависе од финансија, попут уређивања правне регулативе када је ова област у питању. У раду се говори о легатима из области ликовних уметности који су поверени граду Београду и кључним проблемима са којима се легатари сусрећу. Посебна пажња посвећена је легатима о којима брине Кућа легата, као јединствена државна институција у земљи, чија је основна делатност везана за легате и легаторство. 

ЕКОНОМСКЕ МЕРЕ КУЛТУРНЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ ПОДСТИЦАЊА ДАРОДАВСТВА И ЛЕГАТОРСТВА

/in /by

Овај рад бави се анализом економских мера културне политике у Србији са аспекта њиховог деловања на подстицање дародавства и легаторства. У првом делу рада даје се појмовно одређење основних облика филантропије. У другом делу рада разматрају се економске мере културне политикe у обликовању институционалног окружења за развој и одрживост легаторства у Србији. На крају рада износе се препоруке за унапређење културне политике на националном нивоу.

ЛЕГАТ У СРПСКОЈ МУЗЕЈСКОЈ ПРАКСИ

/in /by

Рад се бави питањем статуса легата у српској музејској пракси. У првом делу су приказана схватања појма легата код неколико аутора, као и правно тумачење и важећа легислатива у вези с легатима. Посебно је наглашено непостојање неупитне законске процедуре којом се регулише поступање музејских установа с легатима. Други део рада је посвећен третману и положају легата у Музеју града Београда, музејске установе која руководи са њих 28. Наведени су сви легати који се тренутно налазе под управом овог Музеја, а детаљно је анализирано више њих којипредстављају карактеристичне примере како добре, тако и лоше праксе. На крају рада је, кроз приказ раније законске регулативе и приступа у пракси, предложено тумачење различитих третмана ове врсте музејских збирки у периоду после Другог светског рата.

YUGOSPOTTING У РЕГИОНАЛНОМ ХИП-ХОПУ

/in /by

Циљ овог чланка је истраживање значења и особине реп текстова кроз реконструкцију концепта заједничког идентитета међу реперима бивше Југославије у новом над-националном социјалном контексту. Овај рад анализира видове изражавања припадности заједничком и генерацијском знању. Пост-југословенски регионални реп има заједничку публику која није ограничена државним границама. Главни извори овог чланка су реп текстови са социјално-политичком поруком који су, већином, написани од стране репера рођених током 1970-их и 80-их година, због чега су повезани и са југословенским и са постјугословенским хронотопом, док је највећи део њихове публике рођен у постјугословенском амбијенту. Радна хипотеза је да репери користе културу хип-хопа и своје генерацијско знање („југо-знање”) као начин повезивања са својом публиком, те тако стварају нову културолошко-идентификациону подлогу која више одговара новом, тј. новим контекстима, супростављеним званичним културолошким политикама новонасталих држава. Ово се постиже коришћењем музичког знања и искустава југословенских генерација кроз семпловање и интеретекстуалност, чиме се стварају важне основе за културну идентификацију будућих генерација у Региону (што је у супротности са званичним политикама новонасталих држава). Овај чланак се методолошки везује за концепте језичког и културног идентитета, „југославизма”, генерације, a користи реп лирку следећих реп уметника из Босне, Хрватске и Србије: Еdo-Maajka, Elemental, TBF, и Марчело.

ЧЕТИРИ И ПО ДЕЦЕНИЈЕ КОНФУЗНЕ ТИШИНЕ

/in , , /by

Тема овог рада је трагање за верификованим, ванидеолошким значајем и анализа разлога јавног заборава на догађај, који је под именом „Конгрес културне акције у СР Србији” одржан крајем 1971. године у Крагујевцу. У раду се полази од тезе да је реч о највећем скупу из области културне политике у Србији у 20 веку. Прва посебна хипотеза је да су разлози институционалног заборава идеолошки, друга да су тзв. „догађаји на маргини” аутохтона појава и трећа да је најпримеренија врста заборава на овај догађај – „заборав као конфузна тишина”. Циљ истраживања је утврђивање реалне слике о догађајима пре, за време и после „Конгреса културне акције”. Методолошки се користи метода „усмене историје” (интервјуи са учесницима), уз анализу садржаја секундарних извора.

КУЛТУРНА ПОЛИТИКА НА НАСЛОВНИМ СТРАНАМА ДНЕВНИХ НОВИНА У СРБИЈИ

/in /by

Полазећи од значаја штампе као посредника у обликовању културних система, анализом садржаја насловних страна дневних новина у Србији током априла и маја 2018. године, аутори трагају за културним вредностима и идентитетима које намећу медији. Таблоидизација, сензационализам и комерцијализација потискују јавни интерес, истински значај уметности и културне баштине, производећи нову свест публике. У првом плану се тако налазе теме везане за ријалити и естраду, актери таквих садржаја и друге контроверзне личности. Различити сегменти друштва се тривијализују кроз слике скандала и корупције. Културна политика не нуди квалитетан одговор на све уочљивији проблем инфилтрирања тржишне идеологије, чиме и несвесно помаже ширење конзумеризма у којем је улога штампе сведена на услуге јефтиног клијентелизма и маркетинга.