Публикације

МЕЂУРЕСОРНА И ИНТЕРСЕКТОРСКА САРАДЊА ЗА РАЗВОЈ УМЕТНОСТИ И УРБАНИ РАЗВОЈ

/in , /by

Унапређење уметности један је од стратешких приоритета развоја културе 2021–2025, како у оквиру институција тако и у оквиру независне сцене. У складу са савременим схватањима улоге уметности у друштву – њене отворености према друштву и потребе да буде део друштвених процеса – унапређење уметности имплицира неопходност њеног укључивања у решења која обликују животно окружење.

Архитектура се може схватити као уметност пројектовања (јавних и приватних) простора, а архитектонска решења умногоме обликују естетику животног окружења у урбаним срединама. Као таква, архитектура јесте и област сусретања два ресора: културе и грађевинарства, односно поље међуресорне сарадње. Осим тога, будући да архитекте своје инжењерске пројекте, који могу укључивати и постављање уметничких дела у јавне и приватне просторе, углавном реализују кроз архитектонске бирое (приватна предузећа), док су ликовни уметници афилисани у удружењима (организације цивилног друштва), промишљања повезивања архитектуре и ликовних уметности укључују и остваривање интерсекторске сарадње (нпр. приватног и цивилног), али уз подршку јавног сектора – који има кључну улогу у формулисању стратешких опредељења у даљем развоју државе и друштва.

У овом раду биће саопштени резултати пилот пројекта који је обухватио:

  1. Анализу релевантних правних аката у вези са потенцијалима за повезивање приватних привредних субјеката (архитектонских бироа) и ликовних уметника, а који су у функцији развоја уметности и културе;
  2. Анализу података прикупљених преко полуструктурисаних интервјуа на пригодном узорку представника/ца архитектонских бироа који су указали на значај, могућности и препреке за развој сарадње архitekата и ликовних уметника/ца.

Резултати нашег пилот истраживања указују на то да постоји основа за стратешко повезивање ресора и сектора кроз стратешке документе. Искуства из праксе која су пренели/е представници/це архитектонских бироа, указују на смернице за наредна истраживања која би допринела систематизацији актуелних проблема и потенцијалних решења у правцу даљег развоја међуресорне и интерсекторске сарадње у домену привреде и културе.

ЛЕГАТИ У КУЛТУРИ С ПОСЕБНИМ ОСВРТОМ НА КУЋУ ЛЕГАТА У БЕОГРАДУ

/in /by

Брига о културној баштини спада у приоритете сваке државне културне политике. Најважнија је заштита, јер се изгубљено не може надокнадити, а од изузетне важности су и њено проучавање и презентација јавности. С једне стране, за очекивати је да су у осиромашеној држави издвајања за културу сведена на минимум, али с друге, постоји и велики број нерешених проблема који не зависе од финансија, попут уређивања правне регулативе када је ова област у питању. У раду се говори о легатима из области ликовних уметности који су поверени граду Београду и кључним проблемима са којима се легатари сусрећу. Посебна пажња посвећена је легатима о којима брине Кућа легата, као јединствена државна институција у земљи, чија је основна делатност везана за легате и легаторство. 

ЕКОНОМСКЕ МЕРЕ КУЛТУРНЕ ПОЛИТИКЕ У ФУНКЦИЈИ ПОДСТИЦАЊА ДАРОДАВСТВА И ЛЕГАТОРСТВА

/in /by

Овај рад бави се анализом економских мера културне политике у Србији са аспекта њиховог деловања на подстицање дародавства и легаторства. У првом делу рада даје се појмовно одређење основних облика филантропије. У другом делу рада разматрају се економске мере културне политикe у обликовању институционалног окружења за развој и одрживост легаторства у Србији. На крају рада износе се препоруке за унапређење културне политике на националном нивоу.

ЛЕГАТ У СРПСКОЈ МУЗЕЈСКОЈ ПРАКСИ

/in /by

Рад се бави питањем статуса легата у српској музејској пракси. У првом делу су приказана схватања појма легата код неколико аутора, као и правно тумачење и важећа легислатива у вези с легатима. Посебно је наглашено непостојање неупитне законске процедуре којом се регулише поступање музејских установа с легатима. Други део рада је посвећен третману и положају легата у Музеју града Београда, музејске установе која руководи са њих 28. Наведени су сви легати који се тренутно налазе под управом овог Музеја, а детаљно је анализирано више њих којипредстављају карактеристичне примере како добре, тако и лоше праксе. На крају рада је, кроз приказ раније законске регулативе и приступа у пракси, предложено тумачење различитих третмана ове врсте музејских збирки у периоду после Другог светског рата.

YUGOSPOTTING У РЕГИОНАЛНОМ ХИП-ХОПУ

/in /by

Циљ овог чланка је истраживање значења и особине реп текстова кроз реконструкцију концепта заједничког идентитета међу реперима бивше Југославије у новом над-националном социјалном контексту. Овај рад анализира видове изражавања припадности заједничком и генерацијском знању. Пост-југословенски регионални реп има заједничку публику која није ограничена државним границама. Главни извори овог чланка су реп текстови са социјално-политичком поруком који су, већином, написани од стране репера рођених током 1970-их и 80-их година, због чега су повезани и са југословенским и са постјугословенским хронотопом, док је највећи део њихове публике рођен у постјугословенском амбијенту. Радна хипотеза је да репери користе културу хип-хопа и своје генерацијско знање („југо-знање”) као начин повезивања са својом публиком, те тако стварају нову културолошко-идентификациону подлогу која више одговара новом, тј. новим контекстима, супростављеним званичним културолошким политикама новонасталих држава. Ово се постиже коришћењем музичког знања и искустава југословенских генерација кроз семпловање и интеретекстуалност, чиме се стварају важне основе за културну идентификацију будућих генерација у Региону (што је у супротности са званичним политикама новонасталих држава). Овај чланак се методолошки везује за концепте језичког и културног идентитета, „југославизма”, генерације, a користи реп лирку следећих реп уметника из Босне, Хрватске и Србије: Еdo-Maajka, Elemental, TBF, и Марчело.

ЧЕТИРИ И ПО ДЕЦЕНИЈЕ КОНФУЗНЕ ТИШИНЕ

/in , , /by

Тема овог рада је трагање за верификованим, ванидеолошким значајем и анализа разлога јавног заборава на догађај, који је под именом „Конгрес културне акције у СР Србији” одржан крајем 1971. године у Крагујевцу. У раду се полази од тезе да је реч о највећем скупу из области културне политике у Србији у 20 веку. Прва посебна хипотеза је да су разлози институционалног заборава идеолошки, друга да су тзв. „догађаји на маргини” аутохтона појава и трећа да је најпримеренија врста заборава на овај догађај – „заборав као конфузна тишина”. Циљ истраживања је утврђивање реалне слике о догађајима пре, за време и после „Конгреса културне акције”. Методолошки се користи метода „усмене историје” (интервјуи са учесницима), уз анализу садржаја секундарних извора.

КУЛТУРНА ПОЛИТИКА НА НАСЛОВНИМ СТРАНАМА ДНЕВНИХ НОВИНА У СРБИЈИ

/in /by

Полазећи од значаја штампе као посредника у обликовању културних система, анализом садржаја насловних страна дневних новина у Србији током априла и маја 2018. године, аутори трагају за културним вредностима и идентитетима које намећу медији. Таблоидизација, сензационализам и комерцијализација потискују јавни интерес, истински значај уметности и културне баштине, производећи нову свест публике. У првом плану се тако налазе теме везане за ријалити и естраду, актери таквих садржаја и друге контроверзне личности. Различити сегменти друштва се тривијализују кроз слике скандала и корупције. Културна политика не нуди квалитетан одговор на све уочљивији проблем инфилтрирања тржишне идеологије, чиме и несвесно помаже ширење конзумеризма у којем је улога штампе сведена на услуге јефтиног клијентелизма и маркетинга.

ЕКОНОМСКЕ СЛОБОДЕ И ПРЕДУЗЕТНИШТВО У КУЛТУРИ

/in /by

Овај рад бави се анализом економских слобода и предузетништва у култури у Србији као једним од принципа демократије. У првом делу рада даје се појмовно одређење економских слобода и предузетништва у култури из угла односа културе и демократије, као и контекстуализација ових феномена на нивоу практичних политика. У другом делу анализирају се институционални оквири за развој предузетништва у култури у Србији кроз историјску перспективу. Оцењује се достигнути ниво њиховог развоја са циљем сагледавања постигнутог степена економских слобода у сфери културе. На крају рада дају се препоруке за унапређење културне политике у овој области на националном нивоу. 

ОД ЧУВАЊА ЈАВНОГ ИНТЕРЕСА ДО РАЗВОЈА ПРЕДУЗЕТНИШТВА

/in /by

Услед глобалних неолибералних трендова који стварају притисак да се у свим друштвеним областима развија тржишна логика (укључујући и културу), Европска унија већ неколико деценија посвећује пажњу питањима предузетништва у култури. Међутим, отпори према комодификацији културе и развоју предузетничког дискурса све су чешћи и интензивнији, и у Европи и код нас. Иако се на многим примерима показало да култура може да постане мотор економског развоја земље (што је све сиромашнијој Србији свакако потребно), појављује се бојазан да промоција ових концепата у ствари само сакрива намеру државе да смањи подршку сектору културе (посебно делатностима које не остварују директну економску добит). Другим речима, доводи се у питање хоће ли култура у Србији остати схваћена као област од јавног интереса. У раду се на основу прегледа релевантне литературе, домаћих и иностраних стратешких докумената и програма анализира утицај приоритета европских програма за културу на доношење одлука у Србији. Такође се анализирају различити односи спрам креативних индустрија (влада, ресорно министарство, сектор привреде, професионалци у култури), који рефлектују стање транзиционих дилема и конфузија, а посебна пажња је усмерена на разматрање резултата истраживања о стратешком развоју културе и европске културне сарадње у Србији и препорукама професионалаца у култури које су добијене путем истраживања Деска Креативна Европа 2016. године. Циљ је да се укаже на неопходност осигурања државне подршке непрофитним делатностима у култури и остварења стратешког приступа развоју креативних индустрија као могућем начину за разрешење транзиционе конфузије. 

ИНИЦИЈАТИВЕ ЛОКАЛНОГ ПЛАНИРАЊА У КУЛТУРИ У СРБИЈИ ЗА ВРЕМЕ ТРАНЗИЦИЈЕ (2000–2018)

/in /by

На путу развоја демократије у Србији после 2000. године стратешко планирање представља кључни инструмент за преобликовање културне политике. Засновано на методу сусретног планирања примењивано је у самоуправном систему некадашње СФРЈ, да би се с почетком транзиције уводило као потпуна новина. Зато се примена дугорочног планирања може сагледати као нови-стари изазов за све нивое управљања у Србији. У раду се даје преглед иницијатива локалног планирања у култури у периоду 2000–2018. године, анализира нормативни контекст за његову примену и указује на важност успостављања вертикалне и хоризонталне сарадње у планирању културног развоја. Десет година од почетка транзиције на снази је био Закон о делатностима од општег интереса у области културе (1992) који је био у колизији с повећањем аутономије локалних власти и процесима демократизације и децентрализације у Србији после 2000. године. Ова некомпатибилност као и изостанак националне стратегије развоја културе одразила се и на (не)заступљеност стратешких планова у култури на локалном нивоу.