У раду се разматра феномен колективне трауме, изазване геноцидом
над српским народом у Независној Држави Хрватској током Другог светског рата
(1941−1945), који је у српској књижевности као тема спорадично заступљена, односно, у дијаметралној супротности с размерама овог институционализованог злочина (у лику фашизма и верског фанатизма), сачуваног у колективном доживљају,
памћењу и документима. Прегледом књижевне продукције током социјалистичке
Југославије, установљава се да тек с распадом Југославије долази до песничког елаборирања ове теме, најчешће у поемској форми, попут збирке Опела Милана Комненића, а с почетком 21. века и рафинираних, интимистичких опуса, попут збирке Бол
Мирослава Максимовића, односно, на архивском предлошку доследно исписаних,
тј. оживљених гласова жртава, којима је враћено достојанство постојања (након
масовног и насилног уништавања, најчешће и без гроба), у збирци Страдања Јелене
Ковачевић. На примерима три песничке збирке посматрају се различити стилско-
-уметнички поступци, генеза и различити приступи у обради ове естетике ужаса са
закључком да тек XXI век даје у потпуности сазрела, високоестетизована остварења, као трајан допринос српској књижевности, али и предложак за нека будућа
дела, која ће бити инспирисана овом темом
