Публикације

ВЕШТАЧКА ИНТЕЛИГЕНЦИЈА КАО АРБИТАР УКУСА

/in /by

Са растом популарности вештачке интелигенције, алгоритама и система препорука на различитим онлајн платформама, корисници су све више изложени кустосираном садржају прилагођеном њиховим забележеним изборима и понашању. У овом тексту истражује се улога вештачке интелигенције као својеврсног арбитра који утиче на избор садржаја из домена културе корисника на интернету. Истовремено, предмет рада је и начин на који алгоритми вештачке интелигенције, дизајнирани да разумеју и предвиде
избори корисника, активно обликују обрасце потрошње садржаја као што су музика, књижевност, филмови… Друштвено-историјском и анализом постојећих истраживања о односу вештачке интелигенције, културне потрошње и дигиталних медија, биће испитани механизми путем којих вештачка интелигенција посредује у приступу корисника садржајима и да ли притом доприноси формирању дигиталних „ехо комора“, одржавању културне хомогености или разноликости. Ослањајући се на интердисциплинарне перспективе студија медија, социологије културе и информационих технологија, овај рад пружа увид у сложену интеракцију између технологије вештачке интелигенције и културне производње, потрошње и формирања идентитета у дигиталном добу са циљем
промишљања друштвених и етичких последица кустосирања културних садржаја вођених вештачком интелигенцијом.

ЛИКОВНЕ КОЛОНИЈЕ У СРБИЈИ – И ТРАДИЦИЈА И ЖИВИ УМЕТНИЧКИ ПОКРЕТ

/in /by

О КУЛТУРИ НАГРАЂИВАЊА У САВРЕМЕНОМ ЛИКОВНОМ ЖИВОТУ СРБИЈЕ

/in /by

У раду се на основу расположивих биографских извора о савременим српским уметницима приказују карактеристике једне културе награђивања у ликовном животу. Указује се на гранање и умножавање награда засновано на развоју ликовне уметности. Уочава се и усложњавање самих процедура награђивања, засновано на друштвеним околностима.

ЛИКОВНА УМЕТНОСТ У ВРЕМЕНУ НОВИХ МЕДИЈА

/in /by

Ликовној је уметности традиционално додељивана она улога коју данас приписујемо медијима масовне комуникације, а у складу са теоретизацијом спектакла као актуелног модела културалне видљивости. То је могуће увидети услед поновног разматрања парадигматских дела из историје уметности, али и тренутно маргинализованог места ликовних умећа у оквирима друштвеног живота. У овом тексту настојаћемо зато да лоцирамо услове таквог преузимања ’овлашћења’, односно, последице преноса функција комуникацијске размене и појавности из поља уметничког доживљаја у сферу нових електронских платформи, и поствареног медијског амбијента који оне генеришу. Јер, у питању није проста замена терена, пошто свако медијско окружење одликују друге законитости. Проблеми које ћемо сходно томе ословити тичу се пре свега наслеђа ликовне уметности у данашњем времену и њеног тренутног статуса, а у односу на свеопшту естетизацију стварности. На делу је испитивање нових, неисцрпних могућности које се отварају пред ликовним стваралаштвом, а насупрот императивима специјализације његових умећа које поставља тренутно доминантан поредак глобалног тржишта.