Публикације

ЛАТИНОАМЕРИЧКЕ ТЕЛЕНОВЕЛЕ КАО КУЛТУРНИ, МЕДИЈСКИ И ИМАГОЛОШКИ ФЕНОМЕН

Почетком двадесетог века започиње ера прогресивног технолошког развоја. Она даје нови концепт појму “реалног”, а реални догађаји постају основ за надоградњу медијске индустрије. Технолошка револуција у двадесетом веку довела је до експанзије масовних комуникација, а радио, филм, штампа, телевизија, интернет и остала средства медија постају доступни у сваком домаћинству. Латиноамеричке теленовеле, којима доминира “реалистични” наратив, на карактеристичан начин комбинују свет реалности и фантазије, подржавајући систем владајућих социјалних, идеолошких и политичких вредности. Оне постају глобално популаран телевизијски жанр са дистрибуцијом ван оквира латиноамеричких земаља. У раду се критичком анализом обрађује глобални феномен латиноамеричких теленовела са посебним акцентом на медијском, културолошком и социјалном аспекту њиховог деловања.

RITUALNO I PLESNO PAMĆENJE U USMENOJ KULTURI

Ne pojavljuju se pojedini umjetnički oblici slučajno u određenim epohama. Umjetnosti zadovoljavaju određene ljudske potrebe, ali su jednako tako u “dosluhu” s dominantnim tehnologijama koje određuju svoje vrijeme. Fenomenu umjetnosti Maršal Mekluan (Marshall McLuhan) pristupa iz horizonta promišljanja ljudskih ekstenzija i njihova utjecaja na ljudsko iskustvo. Ono umjetničko (u ovom slučaju plesno) promišlja se u ravni razumijevanja tehnologija koje su čovjeku na raspolaganju, odnosno koje nisu na raspolaganju. Ples se promatra u kontekstu njegova značenja za razumijevanje predpismenih civilizacija. Kontekst je to u kojemu je presudnije razumjeti napredovanje predpismenog ljudskog duha od eventualnih obrisa umjetničkoga u plesu ranih civilizacija. Hipnotičko suvremenih mas-medija ima svoje izvore i u hipnotičkim korijenima plesnih zavođenja plesova iz vremena predpismenih civilizacija. Otuda i veza između zavodničkih plesova i hipnotizma suvremenih mas-medija, o čijim tehnološkim korijenima piše Mekluan. Promišljanje o plesu iznova stavlja u pitanje ispravnost putanje ljudske civilizacije, temeljene na putokazima tehnologija. Utoliko je mišljenje plesa potreban otklon i distanca za misao koja ne želi biti zarobljenom.

МАС-МЕДИЈИ КАО ГЛОБАЛИЗАЦИЈСКИ ГУБИТНИЦИ

Глобализацијски ураган још тутњи светом доносећи са собом низ промена, како у економској и политичкој тако и у културној сфери, а у оквиру ње посебно у медијској области. Почетно одушевљење са којим је тај свеприсутни процес, који генерише међуповезаност и међузависност између држава и друштава, прихватан у највећем броју земаља, посебно на Истоку и сиромашном Југу, лагано се замењује опрезнијим тумачењима и упозорењима да ће се међу глобализацијским губитницима веома брзо наћи чак и они који су послужили њеном промовисању и наметању – мас-медији. У овом раду аутор анализира досадашње учинке глобализацијских промена у медијима, како у свету тако и у Србији, посебно кроз деловање мултинационалних медијских конгломерата и указује на чињеницу да ће наставак промена у информационо-комуникационим технологијама довести до пада тиража штампаних медија и слушаности и гледаности електронских медија, да ће доћи до сегментације публике, као и да ће медијска публика постати све отуђенија, упркос развоју све популарнијих друштвених мрежа.

УНАПРЕЂИВАЊЕ КУЛТУРЕ ЈЕЗИЧКОГ ИЗРАЖАВАЊА УЧЕНИКА У ШКОЛСКОМ И ВАНШКОЛСКОМ КОНТЕКСТУ

Култура језичког изражавања као вештина комуникације, а самим тим и део опште културе подложна је утицају развојних и срединских фактора. Аутори у раду у циљу утврђивања утицаја школе и ваншколских фактора на културу језичког изражавања ученика млађег школског узраста испитују мишљења учитеља (N=273) о следећем: (а) који фактори у највећој мери доприносе унапређивању културе језичког изражавања ученика; (б) који фактори у највећој мери отежавају унапређивање културе језичког изражавања ученика. Према резултатима истраживања, школа највише доприноси унапређивању културе језичког изражавања ученика, а средства масовне комуникације у највећој мери негативно утичу на развијање језичких компетенција ученика млађег школског узраста. Овакви налази актуализују питање медијске писмености или медијског васпитања, у оквиру кога би родитељи и учитељи, односно школа били главни медијски социјализатори у области културе језичког изражавања.

МАС-МЕДИЈИ И КРИТИЧКО ПРОМИШЉАЊЕ ДРУШТВЕНИХ ПОЈАВА

У раду се проблематизују могућности развоја критичког односа према мас-медијским садржајима, у складу са схватањем масмедија као посредника у преносу већ интерпретираних значења, те семиотичком тезом да медији конструишу друштвену реалност за појединца. Најпре су размотрени неки механизми мас-медијског убеђивања, а затим је учињен покушај да се сагледају психички процеси, што леже у основи пријемчивости конзумената на убеђујуће медијске поруке, а у светлу шире применљивих модела, који на различите начине тумаче улогу и тачност интуитивних и хеуристичких процеса у суђењу. Упркос увођењу конструката који наводе на утисак о психолошком искораку у правцу мистификације сазнајних процеса, операционализације кључних варијабли и теоријске интерпретације наглашавају улогу претходног знања и искуства. У завршном делу рада полемише се о могућностима превазилажења концептуалног несклада различитих приступа у проучавању сазнајних процеса, те о значају интеграције интуитивно и аналитички процесираних информација за критичко сагледавање не само медијског симулакрума него и ширег друштвеног контекста.

ВИЗУЕЛНА КУЛТУРА У ЕРИ МЕДИЈА

Рад преиспитује комплекс феномена визуелне културе у савременом, медијски посредованом свету. Истовремено, текст критички доводи у питање хипотезу о расту и развоју визуелне културе у ери тоталне медијатизације. Дијалектика визуелне културе овде се, заправо, посматра кроз сукоб и посредовање два њена карактеристична момента: првог, који се тиче медијског постварења и другог – интерпретираног као простор за потенцијално и реално критичко-субверзивно деловање сфере тзв. „оптичког ума“ у данашњем времену. Приказана дијалектика кретања визуелности треба да отвори простор за практичку интервенцију у стварности, вођењу принципом наде. У противном ће медијатизована визуелна култура довести до потпуне инструментализованости, у корист стицања профита, а у функцији делимичног или потпуног деструирања света културе.

АНАЛИЗА МЕДИЈСКОГ ДИСКУРСА У СРБИЈИ СА ОСВРТОМ НА МУЛТИКУЛТУРАЛНУ КОМУНИКАЦИЈУ И ПРОФЕСИОНАЛНУ ЕТИКУ

Истраживања мултикултуралности представљају потребу, али и изазов у XXI веку. Обезбедити мањинама иста права и шансе које важе за већину велики је изазов за свако друштво. Уз то, није лако достићи и држати ове високе стандарде. С обзиром на то да данас у свету не постоји држава која је хомогена, ни етнички, ни верски, ни национално, врло је важно пронаћи друштвене и политичке установе за миран заједнички живот и сарадњу. За учвршћивање концепта мултикултуралности врло је важна улога мас-медија, јер управо њима припада монопол у стварању духовног простора. Медији су и добављачи и јавни пси чувари, а информација мора да уважава чињенице и поштује своје кориснике. Медији нису само они који информишу већ и они који формирају и управо ту лежи значај професионалне етике. Врло је битна и култура дијалога; да би се она учврстила и неговала неопходна је изградња јаког цивилног сектора, с једне, и развој концепта индивидуализма насупрот концепту колективног прихватања, с друге стране. Судбина будућих односа у Србији и квалитет самог живота зависе од тога да ли ћемо се самоусмеравати у правцу веће слободе човека, што садржајнијег дијалога и толеранције, суживота и емпатије и тога да ли ће медији комуницирања бити савезници у овом пројекту.

МЕДИЈСКИ КОМЕРЦИЈАЛИЗАМ, СПЕКТАКУЛАРНЕ ПРЕДСТАВЕ И САВРЕМЕНИ ИНДИВИДУУМ

Савремена цивилизација готово не увиђа да монопол у стварању духовног простора припада медијима комуницирања; они одређују шта је у свету важно (тј. шта је истина). Спектакл и симулација, медијализовани рат, забава и слике типизираних вредности не остављују појединцу могућност да увиди шта је важно. На тај начин се формирао нови човек (човек презента) који пристаје на измештање свог ума, пристаје да неко други мисли уместо њега. Овај постмодерни човек одбија да се критички позиционира спрам презентованих мас-медијских садржаја, што га претвара у објекта цивилизације. Да бисмо градили продуктивнију друштвену заједницу и аутентичнијег појединца, неопходно је извршити духовну ренесансу. Ипак, мора доћи и до промене економског поретка, који би требало да се подреди људским потребама; само друштво, с друге стране, треба да унапређује и истиче начела истинољубивости и поштења.

ФИЛОЗОФИЈА СТРАХА И (РЕ)КОНСТРУИСАЊЕ МЕДИЈСКЕ СТВАРНОСТИ

Постмодерно друштво све чешће пулсира у ритму динамичних политичких преображаја, економских криза, технолошких револуција, климатских промена, терористичких акција, медијских привида и глобалних спектакала. Концепт јавног простора прилагођава се карактеру и филозофији нових медија, који креирајући обиље информација добијају све важнију друштвену улогу. Лоше вести, дезинформације, конверзије података и идеологизовано интерпретирање део су актуелног медијског дискурса који фаворизује страх као робу што одлично пролази на информационом тржишту. Инсценирање комуникације води укидању смисла, хомеопатском калемљењу моралне панике која је предимензионирана у поређењу са чињеницама које чине предметну основу. (Ре)конструисање стварности темељи се на креирању значења које произилази из друштвеног окружења, идеја, симбола и слика које доминирају у одређеном простору и времену. Реалност је тако све више производ медијског значења које јој дајемо. Аутори истражују феноменологију страха, посебно симбиозу политичких актера и мас-медија, који тржишном униформношћу циљају на глад већ забринутог аудиторијума.