Публикације

TKO I KAKO ISTRAŽUJE MEDIJE

/in /by

Znanstvena istraživanja u području masmedija, koliko su rijetka toliko su usmjerena gotovo isključivo na ove segmente (mas)medijskog sudjelovanja u oblikovanju zbilje, koji gotovo ništa neće dovesti u pitanje. Nerijetko to ide do razine svjesnog neistraživanja tema bitnih za filozofiju medija kao takvu. Pitanje znanstvenih (ne)istraživanja u području (mas)medija, usko je povezano s utjecajima koji na medije imaju oglašivači i politika. Većina istraživanja povezana je s narudžbama pojedinih korporacija koje, proizvodeći za tržište, moraju istraživati očekivanja, odnosno pratiti odnose na tržištu, kao i realizaciju. Istraživanja koja bi pratila negativne trendove (primjerice u području farmaceutike), ili koja bi stavila u pitanje proizvodnju agresivnosti zbog utjecaja (mas)medija na iskustvo mladih – indikativno su rijetka. Prostor ovog promišljanja poklanja se propitivanju postojećih, te propitivanju profila i oblika poželjnih istraživanja u području filozofije medija.

МЕДИЈСКО ВАСПИТАЊЕ У ВРТИЋУ

/in /by

Мас-медији чине саставни део животног контекста у коме одрастају деца. Чинећи интегрални део процеса социјализације и васпитања, мас-медији подучавају децу чињеницама, понашању, нормама, вредностима, начину на који свет функционише, формирању погледа на свет. Највећи део слободног времена деца у породици и вртићу проводе уз различите врсте медија, те је сходно томе, сасвим оправдано говорити о медијском васпитању. Темељни циљ медијског васпитања јесте стицање медијских компетенција. Медијско васпитање у предшколским установама базира се на искуствима предшколске педагогије, при чему се у васпитно-образовном раду потенцира активни и креативни однос према медијима. Значајан чинилац медијског васпитања јесте стицање знања и вештина везаних за медије, односно стицање и развој медијске писмености. Због све већег утицаја медија на свакодневни живот човека, медијска писменост се актуелизује и постаје значајан задатак у васпитању, почев од најмлађих узраста до одраслог доба.

ФИЛОЗОФИЈА СТРАХА И (РЕ)КОНСТРУИСАЊЕ МЕДИЈСКЕ СТВАРНОСТИ

/in /by

Постмодерно друштво све чешће пулсира у ритму динамичних политичких преображаја, економских криза, технолошких револуција, климатских промена, терористичких акција, медијских привида и глобалних спектакала. Концепт јавног простора прилагођава се карактеру и филозофији нових медија, који креирајући обиље информација добијају све важнију друштвену улогу. Лоше вести, дезинформације, конверзије података и идеологизовано интерпретирање део су актуелног медијског дискурса који фаворизује страх као робу што одлично пролази на информационом тржишту. Инсценирање комуникације води укидању смисла, хомеопатском калемљењу моралне панике која је предимензионирана у поређењу са чињеницама које чине предметну основу. (Ре)конструисање стварности темељи се на креирању значења које произилази из друштвеног окружења, идеја, симбола и слика које доминирају у одређеном простору и времену. Реалност је тако све више производ медијског значења које јој дајемо. Аутори истражују феноменологију страха, посебно симбиозу политичких актера и мас-медија, који тржишном униформношћу циљају на глад већ забринутог аудиторијума.

МЕДИЈСКИ КОМЕРЦИЈАЛИЗАМ, СПЕКТАКУЛАРНЕ ПРЕДСТАВЕ И САВРЕМЕНИ ИНДИВИДУУМ

/in /by

Савремена цивилизација готово не увиђа да монопол у стварању духовног простора припада медијима комуницирања; они одређују шта је у свету важно (тј. шта је истина). Спектакл и симулација, медијализовани рат, забава и слике типизираних вредности не остављују појединцу могућност да увиди шта је важно. На тај начин се формирао нови човек (човек презента) који пристаје на измештање свог ума, пристаје да неко други мисли уместо њега. Овај постмодерни човек одбија да се критички позиционира спрам презентованих мас-медијских садржаја, што га претвара у објекта цивилизације. Да бисмо градили продуктивнију друштвену заједницу и аутентичнијег појединца, неопходно је извршити духовну ренесансу. Ипак, мора доћи и до промене економског поретка, који би требало да се подреди људским потребама; само друштво, с друге стране, треба да унапређује и истиче начела истинољубивости и поштења.

АНАЛИЗА МЕДИЈСКОГ ДИСКУРСА У СРБИЈИ СА ОСВРТОМ НА МУЛТИКУЛТУРАЛНУ КОМУНИКАЦИЈУ И ПРОФЕСИОНАЛНУ ЕТИКУ

/in /by

Истраживања мултикултуралности представљају потребу, али и изазов у XXI веку. Обезбедити мањинама иста права и шансе које важе за већину велики је изазов за свако друштво. Уз то, није лако достићи и држати ове високе стандарде. С обзиром на то да данас у свету не постоји држава која је хомогена, ни етнички, ни верски, ни национално, врло је важно пронаћи друштвене и политичке установе за миран заједнички живот и сарадњу. За учвршћивање концепта мултикултуралности врло је важна улога мас-медија, јер управо њима припада монопол у стварању духовног простора. Медији су и добављачи и јавни пси чувари, а информација мора да уважава чињенице и поштује своје кориснике. Медији нису само они који информишу већ и они који формирају и управо ту лежи значај професионалне етике. Врло је битна и култура дијалога; да би се она учврстила и неговала неопходна је изградња јаког цивилног сектора, с једне, и развој концепта индивидуализма насупрот концепту колективног прихватања, с друге стране. Судбина будућих односа у Србији и квалитет самог живота зависе од тога да ли ћемо се самоусмеравати у правцу веће слободе човека, што садржајнијег дијалога и толеранције, суживота и емпатије и тога да ли ће медији комуницирања бити савезници у овом пројекту.

ВИЗУЕЛНА КУЛТУРА У ЕРИ МЕДИЈА

/in /by

Рад преиспитује комплекс феномена визуелне културе у савременом, медијски посредованом свету. Истовремено, текст критички доводи у питање хипотезу о расту и развоју визуелне културе у ери тоталне медијатизације. Дијалектика визуелне културе овде се, заправо, посматра кроз сукоб и посредовање два њена карактеристична момента: првог, који се тиче медијског постварења и другог – интерпретираног као простор за потенцијално и реално критичко-субверзивно деловање сфере тзв. „оптичког ума“ у данашњем времену. Приказана дијалектика кретања визуелности треба да отвори простор за практичку интервенцију у стварности, вођењу принципом наде. У противном ће медијатизована визуелна култура довести до потпуне инструментализованости, у корист стицања профита, а у функцији делимичног или потпуног деструирања света културе.