Публикације

АВАНГАРДА И КРИТИЧКИ РЕАЛИЗАМ

Послератна југословенска историјско-уметничка струка је предратну „социјалну уметност” уско, непрецизно, једнолинијски и превише тенденциозно везивала за догматски дефинисану уметност социјалистичког реализма. У таквој дихотомној визури, југословенски уметници у међуратном периоду су сврставани у „париску” (модернистичку, нетенденциозну и недогматску) или пак „харковску” (социјално „реалистичку”, партијску) струју. У раду се даје ново читање односа и међусобних утицаја на југословенској културно-уметничкој сцени између два светска рата, са посебним нагласком на односе уметности и политике. Истражују се односи зенитизма и надреализма, као критичких и еманципацијских авангардних уметничко-теоријских појава и уметности „критичког реализма” (Лукачев појам) која се везивала за праксу илегалне уметничке групе „Живот”, југословенског револуционарног друштвеног покрета и комунистичке партије. Читање поменутих односа отвара простор за комплексно сагледавање одређеног континуитета авангардних културно-уметничких пракси у измењеним друштвено-политичким околностима тридесетих година 20. века које одликује убрзана фашизација друштва и близина рата.

ДИЈАЛЕКТИКА ТЕЛА – ФЕМИНИЗАЦИЈА ФИЛМСКОГ ЈЕЗИКА

Филм као језички систем, одабиром и укрштањем одређених елемената уписује конотације и формира сопствена значења. Женско тело на филму међутим може се посматрати и проучавати као специфична платформа унутар филмског језика, кроз коју се саопштавају и ишчитавају нова, другачија значења и релације између њих. Теоретичари уметности већ деценијама спекулишу о могућем феминистичком филмском језику, као новом кинематографском језику који би отворио и поставио слободан простор за репрезентацију женског субјекта изван друштвено кодираних форми. Да ли је овакав дискурзивни простор у простору филма као медија могућ и шта је све до данас у том смислу понудила филмска уметност, питање је на које ћу у овом раду дати неке важне одговоре. Посебан истраживачки изазов представља проблематика немогућности репрезентације феминистичког субјекта у филму као стереотипизираном систему означавања. Захваљујући неким праксама надреализма, експерименталног филма и постструктуралистичких теорија, (међу којима и Семиотикa Јулије Кристеве), покренута је ревизија у производњи, рецепцији и интерпретацији филмске уметности, посебно доприносећи феминистичким студијама слике. Ове теорије су, повезујући семиолошко са женским, покушале да допру до језика назависног од симболичких структура и опресивног, еротизованог погледа на женско тело. Примере дијалектичке, вандискурзивне репрезентације тела као система језика проналазе се међу различитим филмским ствараоцима чија поетика испитује границе деловања оваквог језика дајући првенство екстензији семиотичког, естетског и имагинарног у симболички устројеној стварности.

УМРЕЖЕНА АВАНГАРДА: СРПСКИ, ФРАНЦУСКИ И ШПАНСКИ НАДРЕАЛИСТИ

Алманах Немогуће – L’impossible, објављен двојезично на српском и француском језику у Београду 1930. године, био је кључни мултимедијални и колективни рад српског надреализма, који је померио границе лепе уметности и литературе. Тај модел двојезичког и мултикултурално конципираног алманаха настављен је и у часопису “Надреализам данас и овде” (1931-1932), па се може посматрати као крунски доказ успешне сарадње и чврсте умрежености различитих, а идеолошки блиских, авангардних група. Српски, француски и шпански надреалисти су, обликујући алманах и часопис, били најуспешнији у размени информација и у међусобној комуникацији која се одвијала на различите начине, у разним сферама и на разнородним медијским језицима.

EROTSKA FOTOGRAFIJA U DELIMA AVANGARDE

Multidisciplinarnim pristupom analizira se kompleksnost ideološke i perceptivne produkcije erotske avangardne fotografije, pre svega dadaizma i nadrealizma. Identifikacija žene i njene erotičnosti u sistemu avangardne reprezentacije prati ideje o ženskom telu i odnosu žene naspram avangardne ideološke konstrukcije. Erotska fotografija u delima avangarde prvenstveno se ogleda u destrukciji dominantnih perceptivnih predstava, kao i u preispitivanju vizuelnih ideoloških formalnih i tematskih elemenata. Fotografski univerzum “epohe spavanja” sublimira erotizam kao konstitutivni element nadrealističkog pokreta. Halucinantna fantazija nadrealista, Nikole Vuča i Vana Bora, demaskira stvarnost tako što transfiguriše vizuelne kodove reflektujući nesvesna i seksualna ograničenja i provocirajući građanske moralne norme. Nadrealistička erotska fotografija počiva na modelu subverzivne seksualnosti u okvirima desadovskog sveta.