Tag Archive for: образовање

Августа и септембра 2012. године, као експерт Унескоа истраживала сам културну ситуацију, културну политику и културне праксе у Камбоџи. Циљ је био да се на основу снимка ситуације и мапирања могућих ресурса успостави систем препорука за унапређење културне политике (развој правних и организационих инструмената). У истраживању су коришћени: методи интервјуа (са доносиоцима одлука у култури из свих сектора Министарства културе, са доносиоцима одлука у другим ресорима од значаја за културни живот: министарства информација, просвете, трговине, туризма, индустрије, сеоског развоја итд); студијске посете (посматрање и интервју) свих значајних јавних установа; студијске посете цивилном сектору у култури; систематско посматрање најзначајнијих културних манифестација, представа, изложби, дебата (од начина промоције до реализације); компаративна статистичка анализа индикатора културе у Југоисточној Азији (Тајланд, Лаос, Вијетнам и Камбоџа). Овај текст је истраживачки дневник који бележи начине стицања релевантних информација неопходних за анализу културне ситуације (посете, разговоре, прочитане публикације, запажања о културним догађајима) те претходи будућим препорукама за културну политику.

Текст поставља и анализира две тезе. Прва се односи на тврдњу да је у друштвеним наукама и у формалном, тј. институционалном смислу неопходно класификовати медије као образовне системе. Друга је да се етичност медијских садржаја дугорочно и одрживо унапређује једино континуираном етичком акцијом усмереном на ону врсту образовних програма за децу и омладину који учење врлинама и о врлинама третирају као облик писмености. Стратешко образовно-информацијско полазиште етичке акције назвали смо прагматичним информацијским неоплатонизмом (ПИН). Закључено је да интердисциплинарност и симултана инструментализација школских и медијских образовних система са циљем да развијају врлине, ствара садржински, а сукцесивно и формални предуслов за успостављање циклуса сумарних аксиолошких процеса који ће довести до структуралних промена у природи медија и друштва.

Свепрожимајућа и растућа употреба нових, дигитализованих медија (превасходно интернета) у свим областима људске делатности, намеће потребу за адекватном припремом предшколског васпитања и образовања, као прве карике у ланцу образовања која мора постати темељ и припрема за технолошку и медијску писменост нових генерација. Већ је евидентна примена нових информационо- комуникационих технологија и медија у свим областима и нивоима образовања. Ова примена, међутим, превазилази педагошку конотацију, те се не уводи само као део курикулума који нове генерације треба да савладају да би постали конкурентни на будућем тржишту рада; она све више има и непедагошку конотацију: као ненаставна, логистичка и административна подршка рада у образовној установи. Ове околности условљавају озбиљне промене, чији је један део и развој компетенција запослених у предшколском образовању (превасходно васпитача) за употребу нових медија и технологија. Овај рад свеобухватно презентује околности које недвосмислено указују на ове захтеве који се стављају пред васпитаче, и указује на правце и основе развоја поменутих компетенција.

Персонални компјутери, мобилни телефони, ајпод, ајфон, ајбук, интернет, скајп, онлајн куповина и учење – само су неки од неминовних елемената савременог живота. Ипак, технолошке промене које су измениле свет некако су оставиле образовни систем непромењеним, чиме је створен огроман јаз између процеса учења и поучавања у школама и начина стицања знања у свакодневном животу. Без обзира на глобалну технолошку и информациону инфраструктуру, информатичко друштво неће се трансформисати у друштво знања док сваки појединац не буде оспособљен да одабере, организује, пренесе и користи информације на креативан и друштвено одговоран начин. У оквиру филозофије образовања анализирамо идеје Алана Бадјуа и Жака Рансијера. 

Рад проучава однос спектакла и информационих технологија на специфичном пољу културе – на пољу образовања. Показује се да је спектакл у новим технолошким околностима у култури институционално прихваћен као мотивациони фактор развоја појединца.