Публикације

“НА ЖИВО!” РОК ПЕРФОРМАНС И КАКО ГА РАЗУМЈЕТИ

Рад је настао из потребе исказивање става, али и двоумљења проистеклих из властитих размишљања, личних искустава и доживљаја, те доступне литературе, и има за предмет рок концерте и музичке догађаје везане за популарну музику уопште. Дотичући све области битне за тему коју обрађује, текст указује на значај и улогу коју рок концерти имају, анализира питање аутентичности у рок наступу, проблематику комуникације публика – извођач, те тражи могуће додирне тачке са збивањима у позоришној умјетности, прије и послије настанка рок музике.

ON PUBLIC SPACE AND ARTISTIC INTERVENTIONS

Уметници су одувек били фасцинирани у покушајима тестирања потенцијала јавног простора да омогући креативну афирмацију. Данас се све чешће уметничке интеракције дешавају на различитим локацијама напољу, а уметници се укључују у монотони ток нашег јавног простора. Међутим, да ли материјална отвореност тих места гарантује јавну природу ових радова? Појам јавног простора подлегао је великим променама. Дискурс који се тиме бави данас је свеприсутан. С обзиром на то, како се уметничке интервенције у јавном простору могу схватити? И, што је још интересантније, треба се усудити да се постави питање да ли су ефемерне, често ненајављене и непозване уметничке интервенције напољу, у стању да произведу смисао јавног простора. Ако јавни простор означава извесну идеју динамичног простора, где су разлике признате и где им је омогућено да узајамно делују, онда кратке, наизглед бесмислене креативне интервенције интензивно доприносе томе.

POSTIDENTITY AND THE AESTHETICS OF AFFECT IN THE WORK OF TANJA OSTOJIĆ

Tema rada je analiza savremenog umetničkog opusa Tanje Ostojić u odnosu na aspekte teorijskog rada Gilles Deleuzea i njegovo shvatanje identiteta. Rad Tanje Ostojić je istraživan u smislu veza koje ona uspostavlja sa različitim socio-kulturološkim pitanjima kao što su imigracija, problemi struktura vlasti u umetničkim i društvenim pojmovima, pol, kritike kapitalizma. Ostojićeva vešto upravlja tim, često spornim, idejama i stvara kompaktan umetnički izraz.

PERFORMING HIP-HOP – ETHICS, COMPLEX ACTING, AND TUPAC SHAKUR IN JUICE

Хип-хоп је неодвојив од моралних промишљања везаних уз често погубна стања младих који живе у економски разореним заједницама у Америци и широм света, младих често принуђених да прибегавају криминалу и другим морално сумњивим делима ради преживљавања и одржања. У култури коју глобално овековечују медијски производи што зарађују тргујући сликама, етика тих медијских производа мора се посматрати као мера саучесништва у често опасним перформансима хип-хоп понуде. Ово истраживање је покушај да се разумеју политике, естетика и последице перформативних аспеката хип-хопа. Као уметничка форма, хип-хоп је перформанс који ствара друштвено набијене импликације. Но, шта је стварно у комплексној извођачкој уметности каква је хип-хоп? У хип-хопу ретко постоји граница између живота и уметности због тога што је хип-хоп начин живота, колико и форма уметности; стога се поставља питање: колико је хип-хоп уметност извођења и произвођења друштвених и етичких кодекса, а колико одраз неких ранијих закона? Као најутицајнији и најпродаванији хип-хоп уметник свих времена, Тупак Шакур је важан пример перформативне стране хип-хопа, нарочито у његовој првој главној улози, у филму Ернста Дикерсона “Фаца” (Juice, 1992). Хип-хоп и медији који га емитују створили су изузетно опасну извођачку уметност, а “фаца” или поштовање често се морају платити животом. Простор за ову опасну извођачку уметност створен је моралним падом. Да би се извукао из сумњиве ситуације, хип-хоп мора да се одупре неконтролисаној комерцијализацији, истовремено стварајући простор за уздизање угњетених. Он мора да обнови и слави свој смисао за етичку сврху. 

О ВИДЕО ЏЕИНГУ И ПЕРФОРМАНСУ НЕНАДА РАЦКОВИЋА

Видео-џеинг (VJing), перформанс и атеље уметника Ненада Рацковића доносе идеје “другачијих’’ виђења дигиталних слика масовне комуникације. Изведене у клубу (дискотеци) или на унутрашњим површинама атељеа, Рацковићеве уметничке представе субверзивно нарушавају владавину ди-џеј (DJ) спектакла.

REVITALIZATION OF IBSEN’S “PEER GYNT” IN OSLO TODAY: INTERTEXTUALITY IN A SCENE

Текст испитује могућности ревитализације и превођења драмског текста Хенрика Ибзена (Henrik Ibsen) у отворену форму перформанса. На примеру представе Пер Гинт (Peer Gynt), која је премијерно изведена 17. септембра 2009. године у Новом Централтеатру (Nye Centralteater) у Ослу, истражују се додирне тачке деветнаестовековне драме и савременог културног контекста. Ибзенова драма Пер Гинт, у режији Свена Стурла Хунгнеса (Svein Sturla Hungnes), постављена је као ”модерна, урбана верзија”, према оцени критике. У анализи су издвојени кључни интертекстуални елементи новог читања и извођења Ибзена у контексту масовне медијске културе. На темељу Бартових (Roland Barthes) теоријских ставова, изнетих у есеју ”Смрт аутора”, у фокусу је комуникација на релацији сцена/перформанс и гледалац/учесник.