Публикације

ТЕХНИКА ВИЗУЕЛНЕ ИГРЕ У ПРВОМ УЏБЕНИКУ ГЛУМЕ ДЕСЕ ДУГАЛИЋ

/in /by

Спона између глуме и игре проналази се у чињеници да су наставници сценске игре на позоришним академијама од оснивања били врхунски балетски уметници. Отуда се нераскидива веза између „глуме и балета“ проналази у првом уџбенику глуме Елементи визуелне глуме (1935) Десе Дугалић Недељковић (1897–1972), краљице сцене Народног позоришта између два рата и прве професорке сценских игара на Факултету драмских уметности у Београду, једне од највећих балетских уметница – Јованке Бјегојевић.

Тај предмет су глумци звали „Балет“. Према сведочењу глумаца, она их је научила да спознају и схвате своје тело. Преносила им је искуство о држању, стајању и кретању. Све што се тиче балета, покрета и игре поставила им је као „темељ“ позиције тела. Оно што се научи из строге контроле тела, које захтева класични балет, чини основу на којој тело може да се креће на разне начине и у разним формама. Из покрета и игре освајају се виши степени сценског изражавања.

Улила им је озбиљност у приступу уметности, техници и креирању улоге. Ово је, можда, тренутак „искупљења“ за неправедни заборав не само првог уџбеника глуме, који је на нашем језику првенац, већ и његове ауторке.

У тексту је представљен први уџбеник глуме, настао пре непуних деведесет година, у коме ауторка визуелну глуму сагледава кроз – мимику, позу и гест. Ови елементи као саставни, нераздвојни и битни део позоришне глуме дају тексту пуну пластичност и све карактеристичне особине истинског живота.

СУБЈЕКТ ИГРЕ: ИГРА ИЗМЕЂУ ДУШЕ И ТЕЛА

/in /by

Рад је посвећен поређењу традиционалног и савременог естетичког разумевања игре, пре свега питању њеног субјекта – ко заиста игра? Традиционална естетика за субјект игре проглашава душу, при чему се тело разумева као пуки инструмент којим се душа користи како би оно уметничко у игри манифестовала у домену интерсубјективности. Савремене феноменолошке естетике игре обрћу ову позицију, те за субјект игре проглашавају тело. Анализе у раду показаће, поређењем неколико кључних примера, начин на који је ова инверзија спроведена, као и последице које повлачи нова идеја тела као субјекта игре. Коначно, рад резултује у критичком експозеу основних поставки феноменолошке естетике игре, као и у указивању на могући хоризонт њеног даљег развоја.

ЗАГРЉАЈ У ПОКРЕТУ – ТАНГО ИЗМЕЂУ ИНДИВИДУАЛНОГ ДОЖИВЉАЈА И ДРУШТВЕНЕ ПРАКСЕ

/in /by

Предмет интересовања су простори у којима се дешавају сусрети између танго плесача и где људи више различитих националности и идентитета практикују овај плес, користећи Аргентину као моћну референтну тачку, али у исто време конституишући различите танго изразе. Нове информационе технологије, промене у мас-медијима, повећана мобилност и проток људи, променљиве праксе субјективизације, заједно са интензивним и некад супротстављеним животним “културним поетикама” – све су део онога што чини могућим формирање аутеничне танго друштвене праксе. Које су могућности у датој ситуацији за покрет и брзину тела танго плесача у најинтимнијем простору који они деле, израженом кроз одређено схватање загрљаја, и одређено схватање хода тј. корака? У којим се све околностима и окружењу актуализује загрљај? Како јавни израз загрљаја отвара простор за полуприватно отеловљење загрљаја у друштвеној арени? Овде се бавимо истраживањем транснационалне “динамике” танго плеса, као и онтолошким димензијама танго плеса.

ПОКРЕТ КАО СТАЊЕ ФОРМЕ

/in /by

Глина као скулпторски материјал значајна је по томе што је примарни материјал у вајарству и до данас је одржала архетипску константу. У свом истраживању тражим могућности које ми глина пружа кретањима у свим правцима у коме је људско тело предмет истраживања. Бесконачност покрета људског тела и бесконачне могућности ми омогућавају да на зиду мог атељеа реализујем цртеже. Своје искуство цртежа настављам на „зидном симулакруму” (који малтеришем, лепим, наносим и спајам). Глину третирам интерактивно са цртежом. Потом, иде на зрачно печење и тако високо синтеризована глина добија црвену боју као и цртежи, тако да та монохромност одговара укупном мом истраживачком приступу. За оптимално изражавање одређене форме у примени веома је важно познавање својстава материјала и његових могућности у опсегу мог истраживачког рада. Глина је погодна за употребу у градитељству, керамичкој индустрији, за процесе синтеровања. Велики број малих фигура које сам радила, увек су биле у другачијем покрету. Неке су биле у позицији умножавања и репетиције, а оно што је најважније, све те фигуре у покрету су биле изложене на једном одређеном терену-презентација изложбе. Фигурице су презентоване на квадратној површини димензија (2×2 m) у хоризонталном положају. На тој површини било је 500 фигурица – фигура до фигуре. На IV години основних студија за један такав рад добила сам награду уметничке ливнице „Станишић”.