Публикације

ПОПУЛАРНА КУЛТУРА У ПОКРЕТУ ДИЈАЛЕКТИЧКЕ ИГРЕ МОЋИ И СУБВЕРЗИЈЕ

У раду се разматрају изазови одређења популарне културе и њен дина-
мички карактер у различитим контекстима и временским периодима, са намером
да се истакне отклон од стереотипних виђења популарне као масовне културе про-
изведене у индустрији забаве, ниске у односу на високу културу. У раду се наглашава
да се популарна култура заправо обликује кроз контрадикције и контрастне еле-
менте који се боре за превласт, као што су контрола и отпор, моћ и подређеност,
елитизам и популизам, традиционално и индустријско, иновативно и конформи-
стичко, кохезија и стратификација. Централно место рада заузима питање иден-
титета и идентитетских политика у разматрању популарне културе и њене
улоге у изазивању доминантних наратива и подстицања друштвених промена,
Рад посебно испитује дијалектичке игре моћи и субверзије у популарној култури на
примеру Евровизије као арене популарне културе и посебно популарности песме In
Corpore Sanо, примењујући аналитички оквир критичке парадигме студија култу-
ре у потрази за одговором ,,у чему је тајна” ове нумере.

ТРАНЗИЦИЈА ПОП КУЛТУРЕ ИЗ ПОТРОШАЧКОГ У ХИПЕРПОТРОШАЧКО ДРУШТВО

Аутор овога рада бави се турбуленцијама популарне културе на прелазу из индустријског – масовног произвођачког, у постиндустријско – посткултурно хиперпотрошачко друштво. У првом делу рада, потрошачки менталитет идентификује се код потрошача, заокупљеног потрошњом материјалних и симболичких добара, и код турбо или хиперпотрошача, који је потрошњу уздигао на ранг фетиша. И у једном и у другом случају потрошња не би могла функционисати без маркетинга, реклама и стварања робних марки. После подробне анализе општих одлика потрошње (у индустријској фази друштва) и хиперпотрошње (у постиндустријској фази), аутор под социолошку лупу ставља конзумирање популарних садржаја културе – филма и телевизије, а посебно различитих жанрова популарне музике. У одељку под насловом „Рок – од музике побуне до тржишног артикла” пропитују се трансформације рок музике и различитих начина њене рецепције, од првих тактова те музике до данас. Аутор анализира послератно тржиште младих, укључујући индустрију плоча, музичких касета, це-деова, видео-спотова и осталих носача звука. Економија рока и комерцијална подлога рок музике стављали су рок пред велика искушења, када је он морао да води двоструки живот: једном, да иде у сусрет укусу и очекивањима бројне и захтевне публике, а други пут да остваривањем профита задовољи незајажљиве апетите разних бизнисмена, музичких продуцената, организатора и менаџера.

ЧИКАЊЕ – (НЕОЧЕКИВАНА) КРИТИКА ЈУГОСЛОВЕНСКОГ ДРУШТВА У ЗАБАВНОМ ЛИСТУ ЧИК

У овом раду се анализира како је енигматски забавни лист „Чик” почео да пише о друштвеним проблемима и друштвено-политичким темама 1967. и посебно 1968. године, када је постао и најчитанији лист у СФРЈ. На основу тог примера закључује се да је „масовна” или „популарна” култура у социјалистичкој Југославији могла бити, и била је у одређеним околностима, динамично поље избегавања сила доминације и контроле, поље преговарања, отпора па и сукоба са њима. Предлаже се даље усмеравање истраживања на друштвену динамику свакодневног живота у социјализму.

ЖЕНСКА ШТАМПА У СОЦИЈАЛИСТИЧКОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ

Положај жена после Другог светског рата, у социјалистичкој Југославији значајно је промењен. Међутим, упркос декларативној и идеолошкој једнакости мушкараца и жена, стварна равноправност није постигнута. О томе сведоче и женски часописи као важан део популарне културе. Осим функције забаве, женска штампа, а међу њом и часопис „Базар”, имала је улогу просвећивања жена. Пред њих је постављен захтев да буду лепе и неговане, а подучаване су и улогама супруги, мајки, домаћица и тек понешто радница. За њих је била резервисана приватна сфера, а јавна сфера је остала мушки домен. Овај рад покушава да одговори на питање колико је популарна култура у социјалистичкој Југославији била либерална, и да ли је женска штампа промовисала слободе или је подржавала патријархалну идеологију. Методом квалитативне анализе садржаја првог броја часописа Базар, циљ је да се испита да ли женска популарна култура у социјализму репродукује устаљене родне улоге, упркос формално правним променама у правцу еманципације жена.

СРПСКА ПУБЛИКА, ЈАПАНСКА АНИМАЦИЈА, ФИЛМОВИ И СТРИПОВИ

Текст се бави истраживањем процеса упознавања српске публике са јапанском популарном културом, а превасходно се то односи на стрип и анимацију. Представљен је кратак историјат стрипа у бившој Југославији, потом су наведени и неки од првих сусрета српске публике са јапанским анимираним серијама. Објашњени су термини „аниме“ и „манга“, њихов типичан развој у Јапану, а следи и преглед феномена који су заслужни за њихову популарност у остатку света. Наводе се сајтови www.bg-anime.com и www.anime-overdose.com који су добрим делом заслужни за промоцију јапанске популарне културе у Србији, из тога следи кратак преглед рада друштва Сакурабана. Затим, представљене су неке од карактеристика и тематских подела у аниме и манга индустрији, потом су представљене карактеристике манга стила, као и приказ како су оне прихваћене у Србији.

ЖЕНЕ И АНИМЕ: ПОПУЛАРНА КУЛТУРА И ЊЕН ОДРАЗ ЈАПАНСКОГ ДРУШТВА

СМРТ – ОД ТАБУА ДО ПОПУЛАРНЕ КУЛТУРЕ

Од експозиције Роџера Фентона у трајању од 15 секунди до Инстаграма. Први ратни фотограф могао је да фотографише војнике поред рова у угодном ћаскању, а призоре смрти није фотографисао. Хтео је да рат прикаже у бољем светлу. Фотографија коју је Фентон снимио на Криму а да је више од добронамерне документарности јесте Долина смрти. На тој фотографији нема експлицитне смрти иако она јесте портрет смрти без мртвих. Данас најновијом Instagram апликацијом сцене смрти можемо „попети” на Интернет приликом самог експонирања. Фотографије смрти које смо снимили успут на локалном друму одмах ће се наћи на нашим FB (фејсбук) профилима, Твитеру (Тwеетеr), Foursquare, Tumblr, Flickr i Posterous. Хибридне форме фотографских апликација и друштвеног умрежавања детабуизовале су додатно призоре смрти освакодневљујући их што је претходно у мањој мери учинила дигитална фотографија. Први значајнији помак био је прелаз на филм у котуру марке Кодак (ви шкљоцајте, а ми ћемо урадити све остало). Феномени који додатно бочно осветљавају процес детабуизације смрти и стварања феномена популарне културе, јесу Виџи (Weegee) и остали фотографи-уметници који се ослањају на његову традицију.

ПОПУЛАРНА КУЛТУРА И ЕТИКА

Захваљујући својој форми и каналима дистрибуције, популарна култура има могућност да представи компликована и етички релевантна питања демографски и географски широком кругу публике. Када се у популарној култури појави аутор као што је Дејвид Сајмон, и кроз уметнички изазован поступак постави суштинска питања о неједнакости, слободи и друштвеној правди, али и о колективној моралној одговорности институција, увиђамо да његова одбрана обесправљених отвара различита питања. Кроз причање прича о савременом америчком друштву, Сајмон тврди постојање колективне одговорности институција. На студији случаја двеју телевизијских серија, Доушници и Треме, указујемо на ставове аутора који кроз фикцију сликају (не)моралност и (не)одговорност институција, појединаца, политике.

ОД ФИЛОЗОФИЈЕ ПРВОГ ПЕТОГОДИШЊЕГ ПЛАНА ДО ПОПУЛАРНЕ КУЛТУРЕ

Пре појаве радија и телевизије, илустрована штампа је била основно медијско средство преношења информација и забаве. Насловне стране су повезане с наративним садржајем у часопису, али и у вези са афинитетима читалачке публике. Као део масовне културе, илустрована штампа је пратила популарно, излазећи у сусрет захтевима читалаца, али је представљала и „пропагирано“, тиме што је била одраз државне политике, актуелних друштвених питања и у великој мери инструментализована. Основни принцип фотографија примењиваних у фотожурнализму је документарност, прецизна и аутентична белешка стварности. Међутим, одређени податак увек ће се преносити у корелацији са потребама наручиоца, уређивачке политике или ширег друштвено-политичког контекста. Циљ овог рада је да једно заокружено временско и политичко раздобље представи кроз теме, које је пратила и фотографски репродуковала илустрована штампа.

ПОЧЕЦИ ПОПУЛАРНЕ КУЛТУРЕ

У тексту се бавим почецима европске популарне културе XV и XVI века, с нагласком на штампаном ликовном представљању. Предочени су позитивни аспекти масовног штампаног ширења и конзумирања уметности у најширим слојевима популације, слојевима који нису имали могућност да поседују уникатна и скупа уметничка дела. У тексту се бавим и аспектима пропагандне (зло)употребе популарне графике у политичке сврхе. Осврћем се на поновно откривање популарне културе крајем XVIII века широм Европе, с нагласком на српској популарној графици тог периода. Указујем на то да је моћ масовне културе изразито велика. Путем ње може да се манипулише масом, али она може да буде и средство помоћу којег се разоткривају слабости, лажност и лицемерје официјелне културе и естаблишмента. Масовна култура може и да нагна човека на дубље промишљање сопственог идентитета, личности, себе ван масе.