Публикације

ПОСТ-ПОСТМОДЕРНИ СУБЈЕКТ

/in /by

Руководећи се кредом другачије него разумно, постмодернизам оспорава постојање субјекта, самства и идентитета, те неретко проповеда о смрти субјекта, смрти аутора, измештању ега или о растакању личног идентитета. Оно што је од субјекта преостало,
преиначено је у идеју о конструкту који је у процесу непрекидног преображаја, промене или
дезинтеграције, без постојане суштине и идентитета. Све побројано, у првом реду фрагментисаност, одсуство унутрашњости и децентрираност, одлике су аутентичног субјекта док
су, с друге стране, аутономија, центрираност, кохерентност, конзистенција или индивидуација ознаке друштвене и психичке патологије. Имагинација је такође подвргнута деконструисању и обезвређивању, те постмодерни аутори употребљавају израз имагинарно, будући да
он, за разлику од претходног, увек реферира на какав безлични ентитет. Док је имагинација субјективна, будући да обавезно подразумева аутора, субјекта или творца који продукује
представе, дотле се имагинарно не одликује ничим стваралачким, будући да је последица или
ефекат технолошким путем претходно размењених порука над којима субјект нема никакву
контролу. Имагинација се више не сматра креатором смисла и значења већ излишном или застарелом работом ума/субјекта који је и сам на посмртном одру. Мој есеј је својеврсни одговор
на де(кон)структивна схватања субјекта, идентитета и имагинације. Постмодернистичка
одбацивања традиционалног картезијанског схватања субјекта не воде нужно свеукупном
одустајању од идеја о самству и субјекту или њиховом потпуном негирању. Нешто од субјекта је преостало иза постапокалиптичког обрта, а на том нихилистичком дискурсу о субјекту и идентитету може се изградити пост-постмодерно схватање субјекта. Субјект – његово постмодернистичко негирање или нестанак – конституисан је у наративу, а ја држим да
управо оно што га укида или негира – наратив – може бити темељ обнове субјекта. Укратко,
самство и субјект за које се овде залажем засновани су на моделу наративног самства и идентитета, а који представља одговор њиховом посмодерном нихилистичком схватању.

OПАДАЊЕ ПОЛИТИЧКЕ КУЛТУРЕ У ХОЛИВУДУ

/in /by

Рад има за циљ да покаже растући тренд опадања политичке културе у Холивуду. Од 1960-их и времена новог Холивуда, када су у великој мери водећи редитељи заузимали јасне идеолошке позиције и критички се односили према политичким проблемима тог времена, па све до данашњих дана, присутан је стални пад политичке културе у Холивудском филму. У раду се износи постмодерна теорија Фредрика Џејмсона и Жана Бодријара о садашњем медијском стању, да би на основу те теорије било развијено тумачење у којем се доказује опадање политичке културе Холивуда. У раду се указује на два правца у којима политичка култура слаби у Холивуду. Са једне стране, она је укључена у филм, али кад је то случај онда је она укључена на такав начин да нам се догађаји представљају ван контекста и често на нетачан начин уз иронију, тако да крупни политички проблеми прошлости и садашњости делују банално и безазлено. Други правац који је све уочљивији јесте игнорисање политичких питања у Холивуду. Овај правац опадања политичке културе од почетка XXI века узима све више маха.

БУМ И НОВИ ТОКОВИ ХИСПАНОАМЕРИЧКЕ ПРОЗЕ

/in /by

Подручје Хиспанске Америке и његово плодно књижевно тло пронели су почетком шездесетих година XX века широм света снажан глас о новој генерацији писаца која је створила ремек-дела трајне вредности и оставила јединствен литерарни траг. Настанком кризе такозваног бума, чији су носиоци били М. Варгас Љоса, Г. Гарсија Маркес, Х. Кортасар и К. Фуентес, половином седамдесетих година XX века настао је постбум, у виду критике и промене дотадашњих токова у смеру ангажоване стварности свесне сложених животних околности Латинске Америке. Тај покрет је деведесетих година преиначен у постмодерну, наклоњену експерименту, политичком насиљу као непосредној стварности, групном искуству поставангарде, глобализацији, масовним медијима и савременим технологијама, који су донели нов приступ књижевности. Разматрањем кризе књижевног стваралаштва у Хиспанској Америци крајем XX и почетком XXI века, кроз сагледавање нових поетика хиспаноамеричких писаца, овим радом покушаћемо да предочимо њену разгранатост и да укажемо на тенденције, теме и карактеристике које формулишу сами аутори, књижевни критичари, научници и наши директни саговорници.

ДЕЛЕЗОВ И ГАТАРИЈЕВ КОНЦЕПТ РИЗОМА КРОЗ АРХИТЕКТУРУ, УМЕТНОСТ И ДИЗАЈН

/in /by

Ауторка се бави концептом ризома кроз уметност, дизајн и архитектуру и указује на чињеницу да су поменуте дисциплине, у ствари, сплет естетских, психолошких и политичких разлика које се стално доводе у сложене међуодносе. Концепт ризома одговара постмодерни, у којој су све тачке мултипликоване и међусобно испреплетане нехијерархизованим нитима. Подела између области стварности (света), области репрезентације (књига) и поља субјективности (аутор) више не постоји. На идеју ризома надовезује се Кулхасов (Rem Koolhaas) текст о савременом граду Џанкспејсу (Junkspace), који пореди са постмодерним простором аеродрома преко архитектонских и просторних карактеристика.

ПОЛЕМИКЕ У СРПСКОЈ ФИЛОЗОФИЈИ 1990-2010.

/in /by

У овом раду су размотрене неке од значајнијих полемика у српској филозофији, које су објављене у стручним часописима и периодици између 1990. и 2010. године. Реч је о полемикама између Милорада Беланчића и Слободана Жуњића, Ненада Даковића и Слободана Жуњића, и Михаила Марковића и Александра Прњата. У првој наведеној полемици, аутори дискутују о онтолошком статусу појединих филозофских термина; у другој полемици, разматра се значај превођења и објављивања Коплстонове “Историје филозофије”, док се у трећој полемици аутори баве проблемом патернализма, уз предложено редефинисање одређених аспеката овог појма.

ПОСТМОДЕРНА ТЕОРИЈА И ФИЛМ

/in /by

Рад има за циљ да представи постмодерну теорију на примеру филма. У првом делу рада расправља се о појму интертекстуалности, који је одређен као суштински у дефинисању постмодерног филма, као и о теорији двоструког кодирања. Такође, у овом делу рада скренута је пажња на најзначајније ауторе из области књижевне критике и друштвене теорије који су допринели разумевању постмодерне текстуалности. Други део рада представља аналитички оквир у коме су дате одреднице постмодерног филма. Трећи део рада је расправа о томе када би у анализу постмодерног филма требало кренути, али и шта би био постмодерни филм у пуном смислу те речи, а који кинематографски правци се могу сматрати претечама постмодерног филма.