ДРУГИ ПОЛ БОЛИ И СМЕХА – КИКОТАВА БОЛНА ПРЕКОРАЧЕЊА РОДНИХ ГРАНИЦА

/in /by

Средином 20. века Симон де Бовоар (Simone de Beauvoir) објављује опсежно истраживање чињеница, митова и животног искуства другог пола. Ослањајући се на савремене
теорије које своје упориште налазе у егзистенцијализму и феноменологији, Де Бовоар одређује човека као историјску идеју, а саму идеју жене као постајање. Крајем 20. века студије
боли заузимају значајно место у политичкој теорији, да би се касније преламале кроз теорију
афеката и тзв. нови материјализам. Многа изучавања књиге Други пол превидела су честа
упућивања ауторке на женску бол и на саучествовање жене у људском mitsein, уроњеност у
социјалне митове који феминизирају тело жене, као на кризу, отпор врсти. У овом раду с
посебном пажњом посветићу се питањима кризе и критике физиолошких, економских, психолошких и социјалних трошења женског тела које је нешто друго него што је она сама. На
трагу питања Симон де Бовоар: Како се у женским условима може остварити људско биће?,
настојаћемо да ослушнемо друга питања, друге гласове и да, можда, у боли и чину боли препознамо нове облике отпора, други пол боли који нужно боли. Ово истраживање ће уједно
испитивати домете физичке, семиолошке, културолошке и политичке дисеминације смеха
(жена) као вида нарушавања и ремећења посебне димензије дискурса о роду која се заснива на
готово превиђеној дихотомији између мушког смеха и женског кикота. Настојаћу да отворим простор за проучавање ироније кикота на ком би свака додељена и приписана одлика
женског (тела) могла бити преокренута и употребљена у форми отпора, али неправедног,
готово неодговорног одговора на савремене политике тела, афективних улога у женско тело
и говор – као развлашћено или место лишено агенсности.

ПОСТ-ПОСТМОДЕРНИ СУБЈЕКТ

/in /by

Руководећи се кредом другачије него разумно, постмодернизам оспорава постојање субјекта, самства и идентитета, те неретко проповеда о смрти субјекта, смрти аутора, измештању ега или о растакању личног идентитета. Оно што је од субјекта преостало,
преиначено је у идеју о конструкту који је у процесу непрекидног преображаја, промене или
дезинтеграције, без постојане суштине и идентитета. Све побројано, у првом реду фрагментисаност, одсуство унутрашњости и децентрираност, одлике су аутентичног субјекта док
су, с друге стране, аутономија, центрираност, кохерентност, конзистенција или индивидуација ознаке друштвене и психичке патологије. Имагинација је такође подвргнута деконструисању и обезвређивању, те постмодерни аутори употребљавају израз имагинарно, будући да
он, за разлику од претходног, увек реферира на какав безлични ентитет. Док је имагинација субјективна, будући да обавезно подразумева аутора, субјекта или творца који продукује
представе, дотле се имагинарно не одликује ничим стваралачким, будући да је последица или
ефекат технолошким путем претходно размењених порука над којима субјект нема никакву
контролу. Имагинација се више не сматра креатором смисла и значења већ излишном или застарелом работом ума/субјекта који је и сам на посмртном одру. Мој есеј је својеврсни одговор
на де(кон)структивна схватања субјекта, идентитета и имагинације. Постмодернистичка
одбацивања традиционалног картезијанског схватања субјекта не воде нужно свеукупном
одустајању од идеја о самству и субјекту или њиховом потпуном негирању. Нешто од субјекта је преостало иза постапокалиптичког обрта, а на том нихилистичком дискурсу о субјекту и идентитету може се изградити пост-постмодерно схватање субјекта. Субјект – његово постмодернистичко негирање или нестанак – конституисан је у наративу, а ја држим да
управо оно што га укида или негира – наратив – може бити темељ обнове субјекта. Укратко,
самство и субјект за које се овде залажем засновани су на моделу наративног самства и идентитета, а који представља одговор њиховом посмодерном нихилистичком схватању.

ПОСТМОДЕРНА КУЛТУРА КАО СОЦИЈАЛНА ЛОГИКА НЕОЛИБЕРАЛНОГ КАПИТАЛИЗМА

/in /by

Циљ овог рада је испитивање односа између промена у економској сфери и настанка
постмодерне културе током 20. века. По осврту на Џејмсонове и Харвијеве (нео)марксистичке покушаје објашњења настанка постмодерне културе фокусираћемо се на Фукоов допринос анализи неолиберализма. Ослањајући се на Фукоову анализу неолиберализма као режима
управљања који ствара системе односа моћи не би ли управљао субјектима, истражићемо
постмодерну као културну димензију тог режима. Наш закључак ће бити да се постмодерна
култура може видети као културна димензија неолиберализма, јер доприноси креирању субјеката који одговарају том режиму управљања. Стога ћемо постмодерну културу назвати
социјалном логиком неолиберализма.

ДУБОКА СВЕСТ О ИСТОРИЈИ ЖАН РИШАРА БЛОКА ЈЕДНА ЈУГОСЛОВЕНСКА ЕПИЗОДА

/in /by

Француско-српски књижевни и културни односи често су проучавани на основу примарних извора, али и на основу личног и професионалног односа уметника и писаца из ове
две земље. Управо оваква истраживања употпуњују истраживања историчара. Зато ћемо у
нашем раду испитати однос француског интелектуалца, новинара и писца Жан Ришара Блока (1884−1947) према српским и југословенским писцима и интелектуалцима. Овај, данас
неправедно заборављени, писац рођен је и умро у Паризу. Учествовао је активно у Првом
светском рату, у којем је рањен чак три пута. Након рата сарађивао је с француским листовима левичарске политичке оријентације. Године 1921. приступа француској Комунистичкој
партији, а 1923. године оснива чувени књижевни месечник Европа, који и данас излази. С
почетка Другог светског рата због свог јеврејског порекла и политичке оријентације тражи
азил у СССР-у. Током рата у Москви је радио као радијски новинар и свакодневно се обраћао Французима. У Француску се враћа 1945. године. Његову породичну кућу, с великом
библиотеком, у насељу Мериго у Поатјеу Немци нису дирали, док је стан његове мајке, који се
налазио у центру града, потпуно демолиран. У рату овај писац губи више чланова породице.
Анализирајући француску и српску штампу, необјављену архивску грађу и репортаже овог
писца, покушаћемо да реконструишемо како је Жан Ришар Блок био први који је ступио у
контакт са српским ђацима у Поатјеу и како он за српске интелектуалце остаје непознат све
до Шпанског грађанског рата. Такође, показаћемо и његове активности у Југославији, његов
однос према југословенској политици и култури, као и учешће на првом Конгресу југословенских писаца. Будући да је културни трансфер ишао двосмерно, у раду ћемо представити
и не тако обимну, али свакако важну, рецепцију два романа овог аутора И Компанија и Шпанија, Шпанија! на југословенском простору. Управо на тај начин отворићемо могућност да
се и други истраживачи заинтересују за овог интелектуалца у контексту културних односа
Француске и Србије.

ХЕГЕЛОВ ТОТАЛИТЕТ КАО НУЖНИ ИЗАЗОВ МОГУЋНОСТИ ОСТВАРЕЊА ИНТЕРКУЛТУРАЛНОСТИ

/in /by

Рад представља полемичко испитивање могућности остваривања интеркултуралности у контексту Хегеловог тоталитета, као истине и стања савременог света. У
разматрању овог проблема полази се од базичних појмова Хегелове филозофије Духа да би се
омогућио увид у кључне проблеме тоталитета у Хегеловом филозофском систему. Разматра
се дијалектички однос који делује унутар Хегеловог система Духа и отвара се питање филозофије историје, као специфичног начина промишљања историјског кретања који нас упућује
на преиспитивање могућности остваривања интеркултуралности у савременом глобалном
друштву. Превазилажење тренутног историјског тоталитета – глобалног капитализма,
захтева поновно суочавање са Хегеловом филозофијом и поставком дијалектике која је у
основи света у којем живимо. Такође, у раду се нуди промишљањe алтернативног делања,
искорака ка остваривању идеје и праксе интеркултуралности и развијања дијалектичког
одговора на первертирани хегеловски тоталитет који обележава садашњицу.