Tag Archive for: постмодернизам

Ослањајући се на теорије Џудит Батлер и Џудит Халберстам, рад се бави мотивом прерушавања и транс-одевања у неовикторијанској прози Саре Вотерс. Неовикторијански жанр, који на значају добија деведесетих година двадесетог века, спада у ширу категорију историјског романа, али се од осталих представника разликује по свом самосвесном приступу викторијанском периоду. Неовикторијанска проза није једносмислен повратак викторијанским вредностима или наративним решењима, нити је, како неки критичари упозоравају, знак кризе нарације или креативности. Прерушена у викторијанско рухо, она испитује сличности и разлике између викторијанског периода и садашњег тренутка. Неовикторијански романи обрађују теме од којих викторијански роман зазире, као што су алтернативне сексуалности или перспектива етничких или друштвених мањина, али уз то преиспитују и положај ових субјеката у савременом друштву. Таква двострука визура неовикторијанског текста изражена је, између осталог, мотивом прерушавања и транс-одевања. С једне стране, овај мотив преиспитује бинарна схватања рода и сексуалности у текстовима који се баве овим питањима, те деконструише категорије природног и вештачког, али и бинарну логику уопште. Поред тога, он представља прикладну метафору за неовикторијански роман, који и сâм садржи наизглед непомирљиве елементе. Користећи мотив транс-одевања, неовикторијански жанр истражује границе између оригинала и копије, доводећи у питање њено постојање.

Реч која можда најбоље описује свет романа В. Томаса Пинчона јесте реч хаос. Одсуство канона истинитости и референтних тачака у свим сферама стварности постаје универзални принцип, што отвара питање шта је човекова стварност уопште. Пинчон гради свет у коме се губи дистинкција између живог и неживог, могућности контроле и њеног привида, истине и неистине. Ликови романа представљени су као механички конструкти, који се хаотично пробијају кроз гомилу непотпуних информација и полуистина, у жељи да дођу до самоодређења или било каквог значења у свету који их окружује. Њихова немогућност да то постигну, због чега се изнова и изнова врте у зачараном и затвореном кругу незнања, ствара атмосферу апсурда, опште параноје и мрака, која у великој мери подсећа на дистопијске визије будућности. У таквом хаотичном и дезоријентисаном свету, свету који је одређен информацијском ентропијом и гомилањем непотпуних података који се саморепродукују, потрага за истином остаје у домену фантазије. Фантазија постаје једина енклава знања, својеврсни паралелни свет и једино место где се из затвореног круга може изаћи, односно где се може одговорити или бар наслутити одговор на фундаментална питања људске егзистенције. У складу с тим, намеће се питање да ли је свет Пинчоновог романа В. нешто што ће тек доћи или нешто што већ јесте и што је можда одувек и било.

Ранко Радовић (1935-2005), професор, архитекта и урбаниста и теоретичар архитектуре, био је један од кључних учесника у артикулацији архитектонског дискурса који је отварао простор за нове естетске праксе 1970-тих и, нарочито, постмодернизам 1980-тих у Србији и бившој Југославији. У овом раду се испитују три главна тока Радовићевог рада: академски, на предмету Савремена архитектура, пројектантски, односно истраживачки, и јавни, кроз активно учешће у архитектонској култури периода. Истраживање је фокусирано на први период његове каријере, до почетка 1980-тих, у којем он успоставља специфичан приступ критици високог модернизма. У раду се такође испитују и релације према неколико кључних актера и представника претходних генерација, пре свега професора београдског универзитета Николе Добровића, Милорада Пантовића, Оливера Минића и Богдана Богдановића. Од средишњег значаја је поставка архитектонских пројеката за Спомен кућу на Тјентишту (1964-1972) и Привремени занатско-услужни центар у Београду (1968-1971), кроз које се критика доминантне праксе модернизма усмерава у правцу критичког регионализма, односно постмодернизма.